Vise mi ni cipele ne mogu pomoci!
Temperatura u gradu je rasla, a sa temperaturom i moj osecaj beznadja.
Zato sam resila da napravim veliko spremanje.
Kad ne mogu u zivotu, gde je sve postajalo sve teze, ono bar u kuci. Uzela sam bolovanje, bez obzira na Ministrovo insistiranje da pod hitno zavrsavam posao u Pancevu.
Pobegla sam glavom bez obzira. Zvao me je i Goran i dr Kupus i Hamza, bas ovim redom. Sinovi su komentarisali, da imam visoku temperaturu i gusobolju i da ne mogu da se javim. Nikom.
Gorana sam ipak nazvala na neki broj koji je ostavio mom mladjem sinu. Rekao je da nije u Srbiji i da ce me on nazvati. To me je malo umirilo. Brine o meni!
Valjda nece dopustiti da se ledena ruka sa gajtanom spusti i na moj vrat. Dok sam pricala sa njim, mlatila sam nogama u mojim svilenim nebesko plavim papucicama koje sam donela iz Turske. Bile su decenntne i krajnje neuobicajene za islam, sa samo jednim zanosnim perom na njima. Osecala sam se kao rajska ptica, ugrozena vrsta, naravno.
Goran mi je rekao da se ne brinem, da ja nisam kriminalac i da moj komsija sigurno nije udavljen zbog obrazovanja i Torinskog sporazuma. Ko zna kakve je poslove on obavljao…Na moje insistiranje, samo je rekao da je on bio dvostruki igrac i da je suvise znao o nekim mnogo vecim poslovima za koje ja bolje da ni ne znam…Zbog svoje bezbrednosti, dodao je , sada vec ironicno.
Ipak, meni je neki glas u uhu saputao, da to nekako ipak ima veze sa mnom i sa celom gungulom u kojoj sam.
Izes proklete evropske integracije, mrmljala sam sebi u bradu, dok sam pomerala namestaj.
Jebo me Torinski, dok sam prala prozore i da bog da svi pocrkali, dok sam lastila parkete…

Kako god bilo, strasno i pretece, nove cipele bar kratkotrajno ispune prazninu. To je bar jasno.

Ovih dana sam citala da su u modi one boje koze, „koje vizuelno izduzuju nogu“, pa sam u skladu sa istim trendovima, sestre zene britanskog princa,(HA!) odmah kupila dva para. Jedne prakticne, sa zumbanim djonom, stabilne i nepromocive, prve jesenje, naravno firmirane i druge, Perline, vise u boji uvelog zlatnog lisca koje se sprema da padne na nas grad, nego u boji moje preplanule koze. Vrtoglave, pomalo kic, sa malo strasa i sa spicem koji bi se lepo zabio u dupe svakome ko bi pokusao da ugrozi moju individuu. Ako bi pokusao.
No salu na stranu, kako je stvarnost uvek fantasticnija od teksta koji pisem,i ja sam se u stvarnosti susrela sa porodicom moga komsije koji je dobio svilen gajtan.
Njegova majka me je, kada sam isla da im izjavim saucescsce i ponudim neophodnu komsijsku pomoc, sva uvela i uvijena u crno, suzno nudila domacim sokom od breskve. Njegova zena i sin su komentarisali da nije bilo nikakve istrage, a sin je rekao da ce on toljagom presuditi onome ko je to uradio njegovom ocu…
Eh, dragi moj, kada bi to bilo tako jednostavno…Mislila sam ja pijuci rakiju za dusu komsije.
Ma, znamo se godinama.
Kada smo konacno sahranili komsiju, bacila sam se na mesenje i kuvanje.
Ne bi li me i to udaljilo od obaveza koje su me cekale na poslu.
Konacno sam naucila da pravim krofne, iako su i moje sestre i moja majka imale citav niz najrazlicitijih trikova za postizanje zlatnozute supljine u istim.
Pravila sam krofne do iznemoglosti, posebno onih ledenih dana koji nisu licili na letnje.
Moji sinovi su bili izrazito zadovoljni: kuca je ponovo licila na dom, a mirisi kuhinje su privukli i mog muza da cesce svraca.
No, ja i dalje nisam bila srecna. Zuljala su me ona muzevljeva druzenja sa drugim zenama (nista nisam zaboravila, naravno), zuljalo me je lose vreme, pa lepo vreme, pa najradosniji muslimanski praznik, a u Srbiji: Ramazanski Bajram…
Jebali nas muslimani!
A i ako ce…Kanda skoro.
Bas sam peti sat relaksirano i koncentrisano, posto sam ustala u cetiri ujutru, da to radim po jeftinoj struji, mesala varjacom po najvecoj serpi sa divnim i mirisnim sljivama od kojih sam pravila dzem sa vrlo malo secera i ni malo aditiva, jer krofne nisu krofne bez dobrog pekmeza, kad je zazvonio telefon.
Bilo je pola devet ujutru, kasni avgust, a na telefonu je bio ministar, licno.
Bez ikavog pijeteta i popustljivosti – pretecim glasom sipao je na mene.
Nesto u stilu – dokle mislim da budem na odmoru i da „vucem dupe u Pancevo, momentalno“.
I kada sam rekla da ce pekmez da mi zagori – “ jebo me pekmez“.
Verovali ili ne, tim recima.