Nikad, ali nikad ne pisem o obrazovanju u kome je moja primarna profesija: profesor srpskog jezika i knjizevnosti. Novinarstvo je odavno zauvek zatvorena knjiga mog profesionalnog zivota.

Zasto to ne radim?

Zato sto sam u novinarstvu naucila da cutim kada imam lose misljenje o necemu. Bilo cemu.

Zato sto uvek pomislim na reci moga pokojnog deda Steve Mijatovica, koji je krasno pisao, a posle drugog svetskog rata postao osim pisara i notorni alkoholicar, jer nije mogao da podnese posao koji mu je bio nametnut (UDBAs, cini mi se), pa da bi cutao turio flasu u usta…. Ali bi mozda gurao flasu i da nije bio to sto je bio, nego mu je bio potreban izgovor, pa je na kraju dobio gangrenu i odsekli su mu nogu i nije mogao dalje da prezivi…Dakle, na reci mog pokojnog dede koji je uvek govorio „Ne psuj na lebac“, a bio je fin covek i umeo je, kao pravi Sremac, da koristi i slovo H kad hoce. Bio je i lep covek i umeo je da pocepa patike kad plese, za jedno vece. Moja baba Spasenija za njega kroz prozor pobegla. Takva je to ljubav bila.

Pa sta sad?

Sta bi ja da kazem o obrazovanju, a da bude lepo i afirmativno.

Nisu deca kriva. Toliko.

Ali nije to tema.

…Dakle, ovih dana sam bila deo  obuke iz oblasti primenjenog pozorista Centra za pozorisna istrazivanja ApsArt na Novom Beogradu.

http://www.apsart.org/index.php?id=48

Projekat je podrzalo Ministarstvo rada, zaposljavanja i socijalne politike, a spiritus movens celog projekta je Aleksandra Jelic, rediteljka.
http://zena.blic.rs/Poslovna-zena/4088/Zatvor-je-za-mnoge-kazna-a-za-mene-je-zadovoljstvo
Projekat je jos u toku, ja cu dobiti sertifikat da mogu da radim sa decom sa posebnim potrebama pozorisne projekte ovog tipa, jer sam se prilicno nespremna nasla u situaciji kada je u srednje skole uvedena inkluzija, da sa nekom decom uopste ne mogu da izvedem planirani plan i program…A treba stici do njih i njihovih dusa. Meni je to uvek najvaznije, kao profesoru maternjeg jezika. Da deci dotaknem dusu.

Ekipa je sjajna, jako se zabavljamo, svasta sam naucila, mnogo plesala i smejala se, malo glumatala, shvatila da kao neko ko ceo zivot pise, ne mogu da izadjem iz narativa…

Drugi dan sasvim intenzivnog kursa, koji traje oko osam sati dnevno sa maleckom pauzom za rucak, sam se istinski potresla. Zato i pisem ovaj tekst.

Radili smo neke vezbe sa dr Paul Murray
http://www.apsart.org/index.php?id=247
u kojima je sustina bila izgradnja poverenja na metaforicnoj relaciji predavaca/ucenika.  Imas zatvorene oci i neko te malim prstom jedne ruke vodi za tvoj mali prst kroz prostor, medju drugim ljudima….Tvoji vodici se smenjuju, najvise do troje. Posle menjas ulogu i ti vodis druge. Bila sam prvo ona koja vodi, pa sam bila vodjena….Treca osoba koju sam vodila se strasno opirala, do toga da je izazivala prilcnu kolicinu agresivnosti kod mene, sto me nije iznenadilo, znajuci moju burnu i zestoku prirodu. Zato sam i otisla na specijalizaciju. Da ne budem gruba sa decom koja nesto ne mogu. Jasno?

Iznenadilo me je nesto drugo. A to je da sam uzivala u mraku i osecaju da se sa puno poverenja prepustam nekome da se brine o meni, da se ne povredim. Iznenadilo me je i to, da sam nepogresivo vise uzivala kada bi me vodio muskarac, i da sam, iako je sve bilo totalno bez glasa i bez ikakvog indiciranja pola, apsolutno znala kada i da li me vodi muskarac ili zena. Pomislila sam, da se tako sa lakocom prepustam u stvarnom zivotu dogadjajima i ljudima, radosti i svemu sto zivot nosi da bi bila…apsolutni vladar sveta i svog zivota za koji nekad sa gorcinom osecam kako mi klizi iz ruke. Iskreno.

Pomislila sam da se ustvari deca tako sa poverenjem prepustaju i svojim roditeljima i nama, pedagozima i da zaista imamo ogromnu odgovornost kada su njihovi mali zivoti u mraku neznanja u nasim rukama.

I da vrlo cesto, mi odrasli, ne znamo sta radimo.

Klinci znaju ogroman broj ruznih reci, vise nego ikad, pa zato odrasli cesto misle da su se deca pokvarila. Ali znaju i ogroman broj lepih…I sta mi radimo sa tim?

Sta mi radimo sa tim?

Druga stvar koju sam naucila u RTS kao novinar je da brzo nadjem poentu kad hocu, da ekonomisem sa recima i da stalno budem svesna odgovornosti koje one nose.

Zato mislim da i ove prazne stranice naseg virtuelnog prostora uvek moraju da imaju neki visi smisao i znacaj od banalnog i trivijalnog.

Rec ima specificnu tezinu i obavezuje.

Ne bih volela da pisem nesto ovako javno, cega bi se posle stidela.

Cak i kad se igram. Nekoga mrzim ili volim.

Ali, sutra je novi dan, a ja, ja se bas radujem…