U starom Rimu, zubi su vađeni gvozdenim kleštima, dok su se tanke bušilice koristile kako bi se oslobodio pritisak u zubima. Nadogradnju zuba Rimljani su naučili od Etruraca koji su pravili zlatne navlake i mostove. Galen je prvi izvršio klasifikaciju zuba na sekutiće, očnjake i kutnjake. Znao je da se unutar zuba nalazi živac i jedan je od prvih koji je govorio o punjenju zuba. Nažalost, ovo je bilo vreme tek stotinak godina pre Galenovog rodjenja.

Pontije je to jutro ustao sa opasnom zuboboljom koja je eskalirala do te mere, da mu je obraz natekao tako strašno, pa ga je žena, koja je ustala pre njega da obavi ženske poslove, jedva prepoznala.

Bio je ljut na sebe što nije češće izbeljivao zube urinom i što je bio tako slab na slatkiše. Urme, naprimer, nikad nije odbio.

Poslao je malog i takodje slatkog roba svoga miljenika, koji mu je noću grejao staračke kosti vrlo sladostrasno, po zubara, previjajući se od bolova.

Posebno je bio uzbudjen, jer su oči cele zajednice taj dan mogle da budu uprte u njega, obzirom na sudjenje koje se iščekivalo sa velikim uzbudjenjem, naročito u političkim, opozicionim krugovima. Bila je to igra moći kojoj se nije moglo odoleti. Posebno, jer je bio svestan da će te ateiste utišati samo ako on doaka Mesiji. Proroka iz Samarije je uklonio naprimer sasvim odlučno, bez milosti, sa svim njegovim sledbenicima. Ovde je situacija bila drugačija. Nisi mogao da pobiješ sve Jevreje. Bio bi to genocid, a Pontije nikad nije bio krvavih ruku. Ne, on. Ne.

Rob se vratio vodeći umesto zubara kovača. Zubar je na vraga, otišao na put, na more, da obidje neku rodbinu sa obe svoje žene. Pontije je znao mladju, kurvetinu, koja mu je prenosila vesti koje su mu se pričale iza ledja po gradu. Ta debela plavuša bila je groteskna. Iz straha od Pontija a i željna slave, vesti je često izmišljala, ali nekad je bila korisna, pa ju je trpeo, jer mu je trebao njen muž.  Kovač je bio svakako jadna zamena, iako je obesio oko vrata kesicu punu zuba koje je izvadio kao preporuku. Takav je bio i zahvat. Za pljunuti puna usta krvi i krhotine zuba koji se u medjuvremenu od kovačevih klešta i polomio.

Sa ogromnom rupetinom četvorka gore desno, Pontije je krenuo na sudjenje. Njegova ženica, fina i mila, kršila je prste u nervozi. Kada bi je povremeno pustio kod sebe, ona ga je svom svojom ljubavlju savetovala, mudro i strpljivo. I sada je uspela da mu dobaci dve tri reči, pred polazak, dok je on na obrazu držao ledenu namirisanu tkaninu, ne bi li mu spao otok. Sladio se činjenicom da će kad se posao završi, konačno prekinuti ćutanje kojim ga je ispitanik opterećivao mnogo više nego da je bilo šta govorio. Kao prokurator, teško da je mogao sebi da dopusti takvu sramotu.

Kada se taj dan vratio kući, žena mu je pripremila bogat obrok, jer to jutro ništa nije ni okusio.

Omiljeni rob mu je prineo čanak da opere ruke. Pontije se zadovoljno nasmešio.