https://aleksandranm.wordpress.com/2017/01/02/velika-zemlja-deo-14/ (nastavak)

Postojala je moguća analogija između porekla života i porekla konstrukcija viših organizama. Pre pola milijarde godina, kada je život postojao već oko tri milijarde godina, na staroj Zemlji došlo je do iznenadnog bujanja kompleksnih konstrukcija organizama. To bujanje je poznato kao “Kambrijska eksplozija” i tada su se za geološki kratko vreme razvili najvažniji organizmi iz kojih su nastali svi  viši organizami. U dvadesetom veku, u Kanadi su pronađeni fantastično očuvani fosili tih organizama, zarobljeni u šalitri. Stefan Gould ih je opisao u svojoj knjizi “Čudesni život”. Mora biti da se neposredno pre Kambriske epohe dogodilo nešto što je omogućilo genetsko programiranje kompleksnih organizama. Ono što se možda dogodilo je pronalaženje koncepta “indirektnog razvoja”, sistem u kojem embrion odlaže sa strane grupu ćelija koje su predodređene da izrastu u odraslu jedinku, odnosno sistem kojim se odvajaju buduće strukture embriona i jedinke. Prednost ovog sistema je taj, da je u ranom periodu razvitka buduca jedinka zaštićena u fazi embriona, dok kasnije jedinka može da se slobodno razvija u komplikovane strukture nezavisno od prethodne strukture embriona. Trojica kalifornijskih paleontologa, Davidson, Peterson i Kameron, su sakupili dokaze za tvrdnju da velika većina zemaljskih vrsta potekla od indirektnog planiranja. Ova činjenica je dosta dugo ignorisana pošto su dve najpoznatije vrste, kičmenjaci i zglavkari, izuzeci od pravila. Ljudi i jastozi rastu direktno iz embriona u odraslu jedinku. Kičmenjaci i zglavkari, dve najuspešnije grupe životinja, verovatno počinju kao ostali sa indirektnim razvojem, ali su negde kasnije otkrili prečicu kojom izrastaju direktno iz embriona. Ako se prvo pojavio sistem indirektnog razvoja to znači da su višećeliski organizmi evoluirali u dva koraka. Prvi korak je bilo razviće embrionskih formi ograničene složenosti, kojima je nedostajala genetska mašinerija za programiranje specijalizovanih struktura. Drugi korak je razvitak odraslih organizama sa razijenim sistemom genetske kontrole i razvitak embrion koji je obezeđivao uslove za razvitak. Tada smo pretpostavili da je rana evolucija života pratila ista dva koraka kao i evolucija viših organizama. Prvo se pojavljuje embrionski stadijum života, ćelije sa kompletnim metabolizmima ali bez genetskog aparata zbog čega nisu mogle da evoluiraju preko tog primitivnog nivoa. Posle toga dolazi odrasla faza, ćelije koje imaju razvijene genetske sisteme što im omogućava da razvijaju složeniji i prilagođeniji metabolizam, dok je ponovo tu prva faza koja daje podršku tokom razvoja druge faze.

Jedna od najprivlačnijih ideja iz teorije “kese za đubre” za poreklo života jeste to da ona pokazuje da život prati istu logiku, veliki evolutivni korak podeljen na dva zasebna skoka, u tri najbitnija perioda u svojoj istoriji. Prvi period je, kada je pre četiri milijarde godina život nastao, imao dva skoka – metabolizam i razmnožavanje. Drugi period je bilo vreme nastajanja modernih ćelija, pre oko dve milijarde godina, kada su dva skoka bila parazitski napadi i simbioza. Poslednji, treći period je bio razvoj viših organizama, od pre oko 500 miliona godina, kada su dva skoka bila embrioni i paketi ćelija koji izrastaju u odrasle jedinke. U sve tri malopre pomenute revolucije prvi korak se oslanjao na grube i jednostavne načine nasleđivanja, a drugi korak je pravio skokove na nove nivoe sofisticiranosti u prevođenju genetskih jezika u anatomsku strukturu.

Oko 150 miliona posle Kambriske eksplozije, život je napravio jedan od najvećih skokova prelaskom iz mora na kopno. Da bi preživeo na kopnu morao je izmisliti pluća, kosti za nošenje sopstvenog tereta i kožu kojom bi sprečio gubitak vode. Prve životinje koje su izašle na kopno nisu još uvek imale nepropusnu kožu. Bile su amfibije, životinje nalik žabama koje su se izlegale iz jaja u vodi i živele samo deo svog života na kopnu. Dehidrirale su i umirale ako su ostajale previše dugo na suncu. Prošlo je još 50 miliona godina do nastanka reptila, potomaka amfibija koji su bili potpuno prilagođeni životu na kopnu. Reptili su se sa svojim nepropusnim kožama raširili po celoj Zemlji i od nje načinili svoj dom. Oslobađanje života od okeana je omogućilo sve ono što je nekad činilo Zemlju tako lepom – krzno i perije, drveće i cveće.

Ipak, ovde je bilo previše peska. A strani život se osećao i dolazio je sa ruba svemira. Ovde, na Godzili, u Boss sistemu.

Svet iz kese za djubre, Friman J. Dajson

http://static.astronomija.org.rs