Данас док сам сређивала ова два текста за литерарни конкурс, прочитала сам неколико скандалозних коментара о просветним радницима и деци, на социјалним мрежама, што није ништа ново. Волим да разбијам бедне стереотипе лепотом.

Отаџбина – круг обасјан светлошћу

Свако од нас има две домовине: малу и велику. Мала домовина – то је град, улица, кућа, где си се ти родио и живиш. Отаџбина, то је држава којој припадаш. Када нема јединства у Твојој отаџбини, када је раздор међу људима, човеку је важно да нађе ослонац у себи.

Отаџбина је за мене – сећање на трагичну историју моје државе и познавање проблема које имамо сада. Отаџбина је богата култура, матерњи језик, жеља да све сачуваш. И наравно, отаџбина је мој вољени Београд, његове улице и булевари, сви људи, другари, познаници и моја породица. Отаџбина, сећање срца на све што се десило са мном и са мојим народом.

Отаџбину треба волети и чувати, јер само кроз патриотизам, човерк постаје део свог народа. Данас је заштита домовине света дужност и одговорност свих, као и пре много година. Само што су данас непријатељи наше државе не окупатори, него тероризам, наркотици и неморални људи који желе да се обогате на било који начин. Наша држава има још једног страшног непријатеља, а то смо ми сами. Ако се замислимо и вратимо уназад, испостави се да смо ми последњих неколико деценија уништавали своје родно место, секли шуме, бацали милионе тона смећа у наше реке, загађивали животну средину и још на све то – страшно бомбардовање ракетама са осиромашеним уранијумом.

Наравно, постоји доста људи, који желе да да реше ове проблеме и да нам олакшају живот. Али, то није довољно. Из свега постоји само један излаз – а то је да свако покуша да заштити животну средину.

Засади дрво, баци у канту а не на асфалт кесу од чипса, буди пажљив према дивној природи и буди њен део. Постоји много различитих мишљења о томе ко треба да нас учи патриотизму и осећају љубави према домовини. За мене је одговор очигледан – родитељи. Они од малена треба да нам говоре шта смемо а шта не, шта је добро а шта није, треба да нам причају о нашим славним јунацима, о важним догађајима из прошлости. Из таквих комадића ми склапамо слагалицу која јесте отаџбина. Наша земља је заста јединствена и незнање њене историје је непристојно. Љубав према својој отаџбини чини човека човеком, а у овом савременом свету, то је врло важно.

Ипак, појам отаџбина је пре свега везан за социјални живот човека, за његове породичне односе пре свега. У породици има више генерација. Млади могу да преузму искуство од старијих, а старији да уче од млађих, свежином савременог доба. И нашу малу државу хоћу да видим у образу једне велике, светле породице, где има блиских људи по духу, где не гладјују деца, где нема експлозија и пуцњаве.

Желим да верујем да све добро, позитивно и светло што се дешава у мојој земљи има продужетак, а све лоше нестане при нашем заједничком раду. Тада ће реч домовина бити препуна осећања поноса.

МОЈА добродушна Србија нема посебне критеријуме за госте. Људи било које вере, са било којом бојом коже, биће примљени у мојој земљи као најбољи другари.

И ово је још један разлог да се поносим: желим веровати да се ништа неће променити у будућности, да никада више неће бити рата, да ће се свако потрудити да да свој део напретку земље.

О отаџбини можеш да пишеш бесконачно, али ако мене неко замоли да о њој кажем нешто у три речи биће то: Отаџбина је круг обасјан светлошћу љубави, вере и наде.

Шта ми прича стара породична фотографија

Свака породица има своју јединствену историју, своје сећање. Моја кућа има такву реликвију, баш драгу. То је стари породични албум, где се чувају сећања о блиским људима и преживелим временима. Тај стари, плави албум, моја прабаба вади баш ретко, а тог тренутка када га узме у руке, она је пресрећна. У том албуму је пуно слика, али има једна која јој доноси бол у срцу.

Са слике гледа дечко са изразито великим очима, он је обучен у белу мајицу и широке панталоне које сада нико не носи. То није изненађујуће, јер слика има више од шездесет година. То је све што је остало од једног младића који је маштао да буде пилот, а постао тенкиста по наредби своје отаџбине. Он је био другар њеног старијег брата и ту слику је поклонио њему, а не његовој млађој сестри. Али, ова мала девојчица, којој је Виктор доносио слаткише, бомбоне, кекс или мале коцке шећера, сачувала је ту слику и сећање на тог дечака. Баш она, са великим животним искуством и седом главом, сваке године, за Дан победе, пали свећу за успомену на њега и брата, који се нису вратили из тог проклетог рата.

Виктор је изгорео у тенку у страшном боју. А брат? Он је дошао до Берлина и и исто погинуо, пет дана пред крај рата. Од тада је прошло много година. Али, сваки пут, када види ову породичну слику, бабине очи се напуне сузама. Вероватно је то био први велики осећај заљубљености који је она пренела кроз цео живот.

И ја добро знам: када се у нашој кући одржавају породичне прославе, наша прабаба обавезно подигне бокал за то, да више никад не буде рата.

Ивана Бадркић II1 Саобраћајно техничка школа Земун

сва права задржана