Jutros, dok smo leteli iznad vrhova krošnji, moj pas i ja, iznad mirisnih glavica kamilice u bokorima, nasmešenih poput malecnih sunaca, iznad zlatnih listova breza i smežuranih do neprepoznatljivosti glavica suncokreta, ko čičak da gledamo, gospode bože naš, a ne sunce veliko, direktno, dok smo tako leteli iznad crvenih elipsi šipka i nekih malih čupavih ljubičastih, ne znam kojih, preko njive i kukuruzišta, preko kanala i preko reke, jednog spruda i ostrvlja, sreli smo čopor od šest pasa. Jedan mu je, oni su leteli malo niže, razgaljeni od oktobarskog sunca, dakle, jedan mu je, najveći vođa čopora rekao, jer je video da moj pas okruglim očima gleda i svojom velikom njuškom traži tu slobodu: Ako hoces da budeš deo grupe, zauvek se moraš odreći ljudi. A to nije lako.

Posle su u horu lajali.