Гласови српскоr књижевноr језика
Природа гласова зависи од положаја који поједини делови говорног апарата заузимају при артикулацији (стварању, изговору) гласова, као и од њихових акустичких (звучних) особина. По основним артикулационо-акустичким карактеристикама сви гласови савременог српског језика деле се на три групе: на самогласнике (вокале), гласнике (сонанте) и сугласнике (консонанте).
САМОГЛАСНИЦИ (ВОКАЛИ)
Вокалски систем српског књижевног језика састоји се од пет вокала: и, е, а, о и у. То су гласови при чијем изговору ваздух из плућа пролази кроз душник и у гркљану покреће гласне жице (које су у томе тренутку затегнуте), затим слободно тече кроз усну дупљу и излази у простор око говорника. Треперење затегнутих гласних жица преноси се на ваздушне честице, које због тога и саме равномерно трепере. Како ваздушна струја у устима не наилази на препреке, вокали (самогласници) се чују као чисти, звучни тонови.
Иако уопште узевши спадају у нелокализоване гласове, вокали се по месту творбе деле и класификују тако што се у обзир узимају три критеријума, који их деле:
(а) према хоризонталном положају језика у односу на тврдо непце, па разликујемо:

  • предње (палаталне) вокале и и е. При њиховом изговору језик се покреће према предњем (тврдом) непцу, дакле у правцу предњег дела усне дупље. Зато у фонетици имају и назив: вокали предњег реда

  • средњи  вокал  а, при чијем изговору језик остаје у тзв. неутралном положају, на дну усне дупље, не померајући се ни напред, према предњем делу усне дупље, ни назад, према задњем делу;

  • задње вокале  о и у, при чијем изговору се језик покреће према задњем делу усне дупље, према задњем (меком) непцу. Зато у фонетици имају и назив вокали задњег реда;
    (б) према вертикалном положају језика (степену уздигнутости) у односу на непце, па разликујемо:

  • високе  вокале и и у, при чијем је изговору језик највише издигнут, тако да је размак између језика и непца најмањи, врло је сужен, па су зато ти вокали

најзатворенији;

– средњевокале е и о, при чијем изговору је језик издигнут до средње висине у усној дупљи, због чега је размак између језика и непца мало већи, па су зато ти вокали о т в о р е н и ј и;

– ниски вокал  а, при чијем изговору језик уопште није издигнут, на дну је усне дупље, размак између језика и непца, дакле, највећи је, па је зато вокал а најотворенији; (в) према активности (или положају) усана, па разликујемо: – вокале е и и, који се изговарају са уснама у неутралном положају, при изговору е оне су отворене али скоро непокретне, при изговору и оне су отворене али мало
развучене;
– вокале о и у, који се изговарају са уснама истуреним унапред, код о – елипсастим, а код у – заокруженим, што значи да и при изговору и једног и другог усне представљају округли, мали отвор.

Према артикулационим критеријумима рада правих говорних органа при изговору српских вокала, фон етика добија, дакле, систем од 5 вокала који су распоређени, пре свега, према п о л о ж а ј у  ј е з и к а, у троугласту шему, каква је у већини језика, па и у српском, и која изгледа овако:
степен уздигнутости језика
хоризонтални положај
(део усне дупље)
према непцу -} језика према непцу
-+
предњи средњи задњи
ВИСОКИ и у
СРЕДЊИ е о
НИСКИ а
Гласне жuце – при изговору свих вокала – затегнуте су, трепере; сви вокали су
звучни гласови.
Сви самогласници (вокали), дакле – звучни су гласови, чисти тонови и сви су носиоци слога, јер се због њиховог тонског карактера могу изговарати у једном артикулационом захвату, у којем може, али и не мора, бити и неки други глас, из
групе сонаната или сугласника.

ГЛАСНИЦИ (СОНАНТИ)
Сонанти (гласници) су гласови при чијој артикулацији ваздушна струја, која је прво покренула затегнуте гласне жице у гркљану, пролази н е о м е т а н о  и упркос препрекама које праве делови главног говорног апарата. Тај неометани проток ваздушне струје, уз звучно ст која проистиче из треперења затегнутих гла
сних жица, главна је црта која их чини у извесном смислу сличним вокалима (самогласницима). Сонанти српскога књижевног језика су гласови: в, р, ј, л, љ, н, њ и м. Пошто покрене затегнуте гласне жице и изазове њихово треперење и треперење ваздушних честица, ваздушна струја наилази на друге делове главног говорног апарата и то тако што пролази између њих релативно слободно и ствара различите сон анте, који се дефинишу помоћу одређивања места на којем се дoдupyjy йокретни делови говорног апарата са непокретним. То тачно одређење, та локализованост, чини их сличним правим сугласницима (преградним, опструентима).
Уснено-зубни сонант в – настаје тако што ваздушна струја пролази сразмерно слободно преко п р е п р е к е коју чине горњи секутићи са влажним делом доње усне. Због лакоi трења струје овај сонант назива се спирантом.
Алвеоларни сонанти р, л и н – настају тако што се врх језика налази на алвеолама горњих секутића, чиме се ту ствара преграда, а ваздушна струја има различите путеве: – при изговору сонанта р ваздушна струја вибрирајући (треперећи) излази између врха језика и алвеола, врх језика и трепери, па се сонант р назива у фонетици и вибрантом; – при изговору сонанта л врх језика налази се на алвеолама горњих секутића, са којима чини препреку, али ваздушна струја тече по боковима, странама језика између њих и алвеола осталих зуба у горњој вилици, па се сонант л у фонетици назива и латералном ликвидом; – при изговору сонанта н врх језика налази се на алвеолама горњих секутића, чинећи с њима препреку, али ваздушна струја излази у две фазе: у првој – кроз нос, јер се задње, меко непце спушта затварајући пролаз кроз усну дупљу а отварајући пролаз кроз носну дупљу, У другој фази – кроз уста, када се меко непце подигне, пропусти остатак ваздуха кроз уста, да би се затим врх језика уклонио са алвеола и ваздушна струја изашла у спољну средину. Због фазе проласка ваздушне струје кроз нос, сонант н је одређен у фонетици и као алвеоларно-назални сонант.
У опису артикулације овога сонанта већ треба истаћи да се он испред задњонепчаних сугласника, међутим, изговара не као алвеоларно-носни сонант, него као задњонепчано-носни сонант. Наиме, један је начин његовога изговора у речима нана, нена, нећу, нисам, небо, ноћ, нула, а други у речима где се тај сонант налази у позицији испред к, i : банка,. Baнга, пapкинг. Зато се, и у фонетици, и у фонологији каже да сонант н има две своје позиционе варијанте (које, међутим, немају никаквог утицаја на фонолошку страну овога гласа, тј. на његову функцију обележавања разлике у значењу два скупа гласова, две речи, у којима као глас/фонема учествује).
Преgњонепчани (uалатални) сонанти ј, љ и њ – изговарају се тако што је врх језика притиснут на до њ е секутиће, а горња површина језика уз предње, тврдо непце (лат. palatum), при чему се ти сонанти диференцирају према начину и путу којим ваздушна струја пролази у говорном апарату.
– Сонант ј настаје тако што струја ваздуха пролази између удубљеног средњег дела језика и палатума, као при изговору вокала и, којем је управо зато врло близак и артикулационо, и акустички (нпр., реч чији чује се скоро као чии или чи, док се у чија ј чује одређено). Због таквог тока струје он је спирант.
– Сонант љ настаје тако што ваздушна струја, уз притиснут у горњу површину језика уз палатум а врх језика уз доње секутиће, тече по боковима, по странама језика, па је у фонетици и сонант љ – лашерална ликвида.
– Сонант њ настаје тако што ваздушна струја, уз горњу површину језика притиснуту на палатум и алвеоле других зуба, док је врх језика притиснут на доње секутиће, пролази прво кроз нос (меко непце је тада спуштено), а онда кроз уста (када је меко непце подигнуто и језик уклоњен са палатума и алвеола). Због оваквог начина проласка ваздушне струје, сонант њ назива се и назалним преgњонепчаним сонантом.
Двоуснени (билабијални) сонант м – артикулише се тако што се усне целом својом дужином тесно приљубљују једна уз другу, стварају тако преграду, а ваздушна струја почиње да пролази кроз нос јер се меко, или задње, непце (велум) спушта и отвара пут ваздушној струји кроз носну дупљу. То је прва фаза изговора овог сонанта. У другој фази – усне се растављају, па преостали део ваздуха излази и кроз уста. По месту где се налази главна препрека, сонант м је уснени (и то двоуснени) сонант, а по начину на који ваздушна струја савладава препреку, он је и носни (назални) сонант, као што су то и напред описани сонанти н и њ, наравно, уз различито место творбе. Зато се у фонетици назива и двоусненим носним (назалним) сонантом.
Према артикулационо-акустичким критеријумима рада делова правог говорног апарата, а то значи према месту стварања препреке и начину проласка ваздушне струје, сонанти српског књижевног језика распоређују се у следећу шему:
спиранти ликвиде назали
усне/усне-зуби в м
алвеоле л р н
предње непце ј љ њ
Гласне жиu,е – затегнуте су, трепере; сви сонанти су звучни гласови, понашају се као вокали; не утичу на једначење сугласника.
Граматика Станојчић Поповић

овде клик једноставно

наставиће се…