AleksandraNM

СУГЛАСНИЦИ (КОНСОНАНТИ)
Сугласници, или, како их у фонетици још називају – опструентu, чине групу гласова који се стварају настајањем препрека у устима или на уснама, при чему ваздушна струја нема другог пута осим савладавања те препреке.
Према томе који покретнu деловu правог говорног апарата учествују у њиховој артикулацији, оправдано је констатовање да се сви опструенти (прави сугласници)
деле прво на две основне групе: – на групу уснених сугласнuка: б, п и ф, који се артикулишу углавном помоћу усана (последњи помоћу доње усне и горњих секутића), док је језик, у основи, неутралан, пасиван ; – на групу језuчнuх сугласнuка: д, т, к, г х, ђ, ћ, Ж, Ш, 3, С, Ц, џ, Ч, који се артикулишу тако што језик заузима различите положаје, док су усне углавном мало ангажоване (осим при артикулацији џ и ч, када су мало истурене унапред).
Ова уопштена подела, међутим, у фонетици се прецизира и према томе на који начин покретни делови говорног апарата стварају препреку са непокретним, као и тачно на којем месту се та препрека ствара и отклања да би се дати консонант артикулисао. На основу овога критеријума, консонанти српског књижевног језика деле се на четири групе. Њих чине следећи сугласници: Уснени (лабuјалнu) сугласнuцu: б, п, Ф – по месту и начину артикулације деле се на двоуснене б и п и на уснено-зубнu сугласнuк ф; – двоуснени сугласнuцu б и п се стварају тако што се усне прибијају једна уз другу, стварајући тако потпуну преграду ваздуху, а затим се преграда уклања (усне се растављају) и ваздух нагло излази, уз акустички утисак праска. По томе утиску они се у фонетици називају експлозuвнuм сугласнuцuма, од којих је б звучни (јер су гласне жице затегнуте и трепере), а п је 6езвучни (јер су гласне жице опуштене и не трепере); – уснено-зубнu сугласнuк Ф – настаје као производ јаког трења ваздушне струје кроз теснац који чине горњи секутићи и унутрашња влажна страна доње усне, па је по томе елементу uнтензuвног трења кроз теснац – сасвим прецизно речено, по начину на који ваздушна струја пролази, сугласник Ф и – фрuкашuвнu сугласнuк. Овај сугласник је безвучан, јер при његовој артикулацији гласне жице не трепере (опуштене су, незатегнуте).
3убнu (денталнu) сугласнuцu д, т, з, с и ц – артикулишу се додиром језика и зуба и прецизније дефинишу тачним описом места и начина додира, одн. начина на који ваздушна струја савлађује препреку. – Сугласници д и т – стварају се тако што се врх језика (арех) налази на унутрашњој страни горњих зуба, првенствено секутића, па делимично и њихових алвеола, ваздух се гомила иза те потпуне препреке и при наглом њеном отклањању нагло излази, уз прасак, па се ова два сугласника, по том акустичком утиску, сврставају у експлозuвне сугласнuке. Њихова артикулација, заправо, има три фазе: стварање преграде (оклузија), нагомилавање ваздуха иза ње (имплозија) и нагло отклањање преграде, које резултира поменутим акустичким утиском експлозије; сугласник д је звучан, а сугласник т је безвучан по критеријуму учешћа гласних жица у њиховој артикулацији, треперењу или нетреперењу. – Сугласници з и с – настају на истом месту, додиром врха језика са доњим секутићима, дакле, језик је савијен надоле, за разлику од првих, а ваздушна струја савлађује ту препреку тако што пролази кроз шеснац који се ствара између језика и зуба, таре се о зидове тога теснаца дајући као резултат пискав звук. Ови сугласници се по врсти препреке називају шесначнuм сугласницима, по трењу ваздушне струје – фрuкатuвнuм, а по акустичком утиску – пuскавuм сутласницима. Сугласник 3 је звучни, а сутласник с безвучни сутласник, према критеријуму учешћа гласних жица у артикулацији. – Сутласник Ц – настаје на препреци коју ваздушној струји чине секутићи и врх језика, и то тако што се потпуна преграда претвара у теснац кроз који проструји ваздух дајући пискави, сливени сутласник (африкату) ц. Артикулација овог сутласника има, дакле, две сливене фазе: преградну и тесначну. Африката Ц је безвучни сутласник, јер при његовом изговору гласне жице не трепере.
Предњонепчанu (палаталнu) сугласнuцu ђ, ћ, џ, ч, Ж, ш – артикулишу се додиром предњег или средњег дела језика са предњим, тврдим непцем (палатумом). Њих чине две подгрупе: слuвенu сугласнuцu (афрuкате) и струјнu сугласнuцu (фрuкатuвu). – Афрuкате ђ, ћ – стварају се тако што се, у првој фази изговора, врх језика налази притиснут на доње секутиће, док је цела горња површина језика приљубљена уз предње непце и на тај начин ствара преграду ваздушној струји. У друтој фази, та се преграда претвара у теснац кроз који, тарући се о његове зидове, пролази ваздушна струја. При њиховом изговору, дакле, сливени су елементи преграде и теснаца. Африката ђ је звучна, а африката ћ – безвучна. Пошто је језик, осим врха који је на доњим секутићима, целом површином, дакле – шuроко, притиснут уз непце, ови су сутласници по акустичком утиску меки. – Афрuкате џ, ч – стварају се тако што препреку ваздушној струји чини врх језика са делом горње површине језика и тврдо непце (палатум), да би се у друтој фази та препрека претворила у теснац, кроз који пролази ваздух. И за њихову артикулацију карактеристична је сливеност преградних и тесначних елемената. Африката џ је звучна, а африката ч је безвучна. Пошто је врх језика и његов део иза врха притиснут уз тврдо непце (palatum) нешто ужим додиром, ови сугласници су по акустичком утиску – тврдu. – Фрuкатuвнu сугласнuцu Ж, ш – предњонепчани су сутласници који настају тако што што се бокови језика опиру о стране предњег непца (palatuma), врх језика је на предњем делу палатума (тврдог непца), што све чини теснац између језика и тврдог непца, кроз који се пробија ваздушна струја. Природно, у томе трењу ствара се струјни сугласник који је шуштав. Фрикатив ж је звучни, а фрикатив ш безвучни сутласник. И код ових сутласника додир језика са тврдим непцем је нешто ужu, па су и они по акустичком утиску тврди сугласници.
Задњонепчанu (веларнu) сугласнuцu г, к, х – артикулишу се у простору задњег, меког непца (велума) тако што у додир долази задњи део језика са меким непцем и с њиме чини препреку ваздушној струји. По начину како ваздушна струја савлађује препреку, деле се на две групе. – Експлозuвнu сугласнuцu г к – настају тако што се дата препрека нагло уклони, па ваздух нагло изађе кроз уста. По акустичком утиску, оба су праскави сутласници (експлозивни), сутласник г је звучан, а сутласник к је безвучан, по критеријуму треперења, одн. нетреперења гласних жица.
– Фрuкатuвнu сугласнuк х – настаје тако што се ваздушна струја таре о зидове теснаца који чине задње, меко непце и задњи део језика. Артикулација у којој је главни елеменат струјање ваздуха кроз теснац, и то са изразитим трењем, акустички овај задњонепчани сутласник одређује као фрuкатuвнu. У кратком резимеу артикулационих особина, за акустичке карактеристике посебно је важан начин пролаза ваздушне струје, па фонетике праве сугласнике (опструенте) утлавном деле на три групе: – на преградне суiласнuке (оклузuве, ексилозuве): б, п, д, т, г, к – при чијем је изговору препрека/преграда фонационог тока потпуна и тако затвара пролаз ваздушној струји (наравно, до момента када се нагло преграда отклања); – на полупреградне сугласнuке (афрuкате, слuвене, сложене): џ, ч, ђ, ћ, ц – при изговору постоји прво потпуна преграда/препрека која се затим претвара у теснац, кроз који ће фонациона струја изаћи; – на тесначне сугласнuке (фрuкатuве): 3, С, Ж, Ш, ф, Х – при чијој артикулацији делови говорног апарата стварају теснаце кроз које, са изразитим трењем, ваздушна струја пролази.
Тако се прави сугласнuцu могу сврстати у следећу шему:
По врсти преграде ~ прави сyrласници
По месту артикулације преградни полупреградни тесначни -Ј.- (оклузиви) (африкате) (фрикативи)
двоуснени
б / и
(билабијални)
зубно-уснени (лабиодентални)
зуб6ни (дентални) у / ш ц 3/ с
предњонепчани
ђ / ћ џ / ч ж/ш
(палатални)
задњонепчани
г / к  х

наставиће се…

претходно

Граматика Станојчић, Поповић