Leto smo proveli u dubokom zelenilu šuma, polja, velike moćne reke i malenog jezera u srcu Srema. Sunčani dugi dani bili su ispunjeni predugim jutarnjim šetnjama; plivanjem i nekim sasvim dosadnim, iscrpljujućim poslovima. Na reci je Crni plivao mnogo više od mene, nesklone blatnjavim rečnim vrbacima.

U plićaku, u vrbaku.

Jedan dan, dok smo se vozili čamcem, konačno sam  našla divnu plažu, baš po mojoj meri.  Krupan beli kamen sasvim nalik morskom, jedna okuka koja je umirivala moć ogromne, brze plaveti, plićak i jedna velika stara vrba. Iza je  bila sasvim stara zapuštena i napuštena sojenica, koju su svi izbegavali, ko zna iz kog sujevernog razloga .

Nameračila sam se na jedan oveći kamen koji je bio pola u reci i sa koga bi se moglo i skočiti u vodu, koja se iz početnog plićaka, pretvarala u bezdan po kome su plovile i najveće dereglije, a i kruzeri na međunarodnim putovanjima.

Jedva sam čekala sledeće jutro i kada sam se pobrinula za Crnog, odšunjala sam se do plažice, koja u suštini nije bila daleko od naše rečne kolibe.

Kada sam razgrnula šumsku zavesu, presrećna sam kročila na „moju“ plažu, krupnim koracima grabeći ka kamenu koji sam odabrala za ulazak u vodu.

…Na kamenu, bilo je već vrelo jutro, se sunčala, pola izvirivši iz vode, jedna lepa, velika, duga i krupna zmija sa romboidnim šarama, kao dugačka i otmena muška čarapa .

Kada sam prišla, radoznalo me je pogledala, ne mrdajući.

Računala sam da bih bukom mogla da je oteram, prilično razočarana, što nisam sama na tom čarobnom mestu, iako sam u suštini, ja bila nezvani gost.

„Iš“ dreknula sam, lupajući dlan o dlan.

Ona je elegantno skliznula sa kamena i lenjo otplivala par metara dalje. Onda se okrenula i mirnim glasom rekla:“ Evo, nemoj da se nerviraš, ima mesta za obe“. Onda je mahnula svojom lepom trouglastom glavom, koja je bila visoko iznad vode i ljubazno dodala: „A možemo i da plivamo zajedno.. Ako hoćeš. „