Изненађујуће, први покушај да се узгајају биљке без земље, у воденим растворима, није направио ботаничар, већ професор медицине Џон Вудворд, крајем 17. века. Овај метод се зове хидропоника. Воодвортх је описао властито искуство узгоја папрене метвице у кишници, воде из Темзе, мутне воде из најближег канала, доносећи исправан закључак: биљке се формирају не из воде, него из неке врсте земљишта. Стога, када се узгајају биљке без земље, неопходно је да добију не само воду, већ и хранљив раствор који садржи супстанце неопходне за њихов развој. То је суштина методе хидропоније.
Одмах после Божића, 2024. „Марс Оне” послала је шест теретних свемирских бродова натоварених свом опремом неопходном за изградњу насеља.
Исте године, два астронаута су послата на Марс да оснују колонију. Још четири особе су слетеле на ову планету до 2027. године.
Научно-фантастични филмови су популаризовали концепт свемирских путовања и изградње људске колоније на Марсу, но то је у стварности изузетно компликован инжењерски проблем праћен логистичким изазовима. Сурови услови на Црвеној планети захтевали су да свако станиште на њеној површини мора бити самоодрживо. Изградња станишта на Марсу од „нуле“ у потпуности је зависила од будућих истраживача и њихових роботских помагача.
И од ње.
Дошла је одмах, после првог таласа.
Хране је морало бити.
Прво је гајила јагоде. Њима не треба земља.
Прва марсовска баштованка.
„Проклете јагоде“ помислила је гадљиво пијући њихов сок.
И после тридесет година, оне су јој и даље биле главна и основна намирница.
Гледајући кроз закривљено окно куполе у хладну планету иза, ухватила је сопствени одраз. Чак и у рефлексији видела је боре.
Отишла је до купатила и нанела дебели слој хидратантне креме на лице. Под светлима се добро видело да ни најбољи 3д пудер не може да сакрије ништа. „Можда брдо хијалуронске киселине и понеки нови филер“, помислила је тужно.
Поново је рачунала: још две ипо марсовске и могла би да оде у пензију.
Сачувала је довољно кредита за мирне последње године на Земљи, док не одлучи да се искључи.
Помислила је уморно, да су те две ипо године, пет земаљских, што је било још увек приличан број година за останак.
„Можда страдам на скијању данас“, помислила је саркастично и несигурно. „Била би то величанствена ствар, смрт на Божић, на Марсу, у наслагама марсовског леда“.
Затресла је својим локнама расејано; коса је и даље била густа, дивља и млада као некад.“ Бар толико“ , помислила је самосажаљиво док се чешљала.
Самоодржива колонија на Црвеној планети је одавно превазишла оптималан број од 110 људи колико их је било у почетку. Ипак, знала је, нови ће доћи тек кад она оде, јер је релација за нове људе била један одлази, други долази. Осим јагода, преживљавање на Марсу узимало је у обзир елементе попут интеракције између појединаца различитих нивоа вештина, отпорности и стреса. Додавши ту и четири основне психолошке особине личности, неуротичну, реактивну, друштвену и пријатну, јасно је било да пријатније особе имају већу могућност за преживљавање.
„Да ли сам ја пријатна?“ питала је одраз у огледалу који јој је весело намигнуо.
Још се није навикла на вештачку интелигенцију која унапред тумачи поступке њеног корисника, чак и пре но што би он учинио први могући корак.
Leave a Reply