Завршила је са сменом у киоску. Била је то
стара школа, робот је могао давно да је замени. Једна група изразито амбициозних, уредно је подносила жалбе управи кампа што се меша у њихов посао.
Уморно је подигла ноге на исти онај симс са кога је то јутро гледала раздрагану певачку групу.
Тако подигнутих ногу, лењо је четкала своје платинасте локне које је после дуго времена и опрала. Био је то луксуз који си могао себи да приуштиш за Божић; покушавала је безуспешно да се сети каква јој је била природна боја косе, у младости, тамо на Земљи.
Кроз сунчани зрак пробијало се неко сећање боје жита, тако бљештаво и варљиво.
Увек се поносила својом гривом. Била је тако моћна и живела свој живот и онда када је била најуморнија. Затресла је главом.
Њена коса.
Погладила је расејано боре на врату.
Није имала довољно кредита и њих да пегла. Ликсуз је био и тај киоск са јагодама који једва да је себе издржавао.
Требало је бринути и о старим родитељима. Опет је помислила да би можда могла да их искључи.
„Како су други?“, помислила је раздражљиво, идући до комуникатора. Мислила је и на своју ћерку, тамо на Титану, коју није видела, чинило се, цео један век.
Данас је требала да се види са старима: Веза је била изванредна и требало је свега делић секунде да буде успостављена.
Отац и мајка су изгледали као два поломљена пајаца са празним погледима. Седели су обоје у заједничким инвалидским колицима.
Отац је ћутао и климао главом као каква старинска украсна фигура од оних на федер, док мајка није престајала да говори.
Многе ствари, људи и догађаји су били заборављени јако давно. Све оно што је болело, тиштало, жуљало.
Само се мајка сећала свега.
Иза њих у настамби старачког дома у коме су живели, бесциљно су се вртели старци у колицима као неке изгубљене животиње у клопци.
Живот на Земљи је био узалудан.
И скуп.
Накашљала се да би им рекла да не може више да издржи и да је време да искључи обоје, када су се мајци, која је имала сјајан инстинкт, очи напуниле сузама. Завијала је као неки стари болестан пас.
Отац јој је пребацујућим тоном рекао и то је било све од њега : „Ето видиш шта си урадила“.
Она је дубоко уздахнула и попустљиво помислила да ће им све рећи следећег месеца када се чују.
.
Leave a Reply