Dablinska

Irski ima samo 11 nepravilnih glagola, dok engleski jezik ima preko stotinu nepravilnih glagola, i to računajući one koji se još uvek koriste. Irski se još uvek govori širom Irske. Imaćete problema ako pokušate govoriti irski na putovanju u Irsku – naći ćete druge sagovornike, ali ne uvek i u svakoj situaciji kada biste to želeli. Bez obzira na sve, to je muzikalni jezik s puno istorije i puno zabave.

Ipak, Šoletu to nije puno pomoglo.

Dok je živeo u Beogradu, sanjao je da piše na najboljem i najpismenijem srpskom mogućem.

To nije bilo lako, obzirom da je u školi uglavnom bežao sa časova srpskog na kojima se vežbala gramatika i pravopis.

Želeo je da bude sjajan pisac, pa je onda, pošto mu maternji nije išao od ruke, prepisivao manje poznate priče, manje poznatih pisaca anglosaksonskog govornog područja, što je bilo nepregledno more književnih mogućnosti, na srpski.

Priče su na srpskom, u njegovim prevodima, zvučale sasvim, ali sasvim uzbudljivo, te je tako, u izvesnim krugovima, postao skoro slavan manji pisac.

Ipak, od skoro slave se nije moglo živeti, pa ga je nemirna priroda manjeg pisca, odvela da živi kao pečalbar, u daleki Dablin, postojbinu par baš velikih autora moderne književnosti.

Tu je tek imao problem, jer je, ako je hteo da se uklopi i postigne izvesnu dozu književnog uticaja, trebao da piše na engleskom, koji je u Irskoj bio samo još jedan jezik, jasno je, uz irski.

Pfff.

Jednu noć, dok se mučio čitajući Džojsovog Uliksa u orginalu ( istini na volju, mučio bi se da je probao da ga čita i na srpskom, ipak je  Šole bio omanji prevarant, a ne pisac) posle duple smene u fabrici u kojoj je radio, zaspao je sa knjigom na grudima ..

Tu noć je doživeo epifaniju, kao u Dikensovoj božićnoj priči o Skrudžu; posetio ga je Džojsov duh, koji ga je snažno odalamio po glavi, bio je siguran, ne Uliksom, nego Finiganovim bdenjem. Kada je Šole od siline udarca pao na nos, Džojs ga je svom snagom šutnuo u dupe, uz neku psovku koja je izašla iz romana u obliku crteža: „finilimamujebeeeemlolilopovskoj!“

Šole se u bunilu trgao i dreknuvši skočio iz kreveta. U trenu je shvatio da odjednom vlada izvanrednim engleskim književnim jezikom.

Seo je za komp, izguglao jednu zaboravljenu antologiju novije srpske pripovetke i počeo da je prevodi na engleski .

Konačno,  bio je uveren u to, književna slava i odlična umetnička reputacija mu kucaju na vrata. 

Jedino mu je bilo neobično što ga je zaista bolela trtična kost…

Oprezno je opipao zadnjicu i odmahnuo rukom, kao da tera muve.

„Ma, proći će!“ Pomislio je sa olakšanjem.

Setio se i slovenačkih, makedonskih i hrvatskih zaboravljenih pisaca.

Trljao je ruke uzbuđeno.