Ako mi o ljubavi govoriš,
moraš to raditi tiho,
tiho,
da me ne povređuješ i uplašiš.
Jer, ja kad zatvorim oči,
kao drevnim bogovima,
u meni hiljadu sunaca,
prete da obnevidim.
I svu moju krhkost i osetljivost,
nose velike vode,
i bujice koje su došle posle silnih kiša.
Novembar.
Da se jadan za…
Dokonim, taštim, sujetnim
koji su trčali tamo ovamo.
Iz svojih života zavirivali u tuđe.
Sakrivali se iza morala
izreka, učenja, religija.
putovanja na daleke destinacije po mudost.
Pardon, po mudrost.
Kina, Indija, antička Grčka.
Kao da su tamo nešto našli što već nikada nisu imali.
Gadili po tuđim dvorištima
iz pustog svojeg.
Rečima trpali
ćutanjem drpali,
malu svoju šerpicu gledali
za domovinu (al, samo za decu svoju).
Reči nemali i kad ih imali,
polu ljudi, više kanibali.
U ime dobra, zlo činili.
Sreća, radost, mir, ljubav.
Hleb, umetnost, reka, život.
Govorim i činim samo lepo.
Kratko mi je vreme, besmrtno.
A kada pišem, volim.
Gađa snagom mlade krvi
iz svemira,
odakle se gubi granica horizonta.
Precizno, target istražen
sa krive strane ogledala
iz izvora bliskog, Vama nepoznatog.
Vi bi isto tako, ali ne znate.
Kao što ni ja ne znam Vas.
Distinkciju ste konačno učinili nebitnom.
Kako i treba da bude kada je reč o ljubavi.
Duvali ste u Hiperboreju,
a tamo je bila Itaka.
Jer smo na vratima besmrtnosti
sa izvorom večne mladosti i kamenom mudrosti.
Pogođeni, ali ne ubijeni.
O ljubavi javno, ne govorim.
Samo sam u tekstu lepo vaspitana.
Ja smem.
Ja smem.
Ja smem.
Mali ljudi.
Male žene.
Male ljubavi.
Prazan tekst.
Pacijent je izdahnuo.
Žene u našim krajevima, često su zavijene u crno.
A mnoge koje nisu, usamljene su silno, ali to kriju
pa kupuju cipele i idu kod frizera.
Jer muškarci kradu, odlaze od kuće,
lažu, a neki boga mi i ubijaju.
Jedan je tako, inače deda moje prijateljice,
pobegao u Ameriku, u Čikago
i nikada se nije vratio.
Baba je ostala sa sitnom decom da joj vise na suknji.
Doneli su ga u olovnom kovčegu, punom zlata,
posle dvadeset godina.
Baba je tada od tuge umrla, a najstariji sin je otišao u Eksplanadu da se kocka.
Završio je u zatvoru.
Ima i srećnih žena,
ne kažem.
To su one što rađaju decu,
puno dece.
Ili ponekad, ali samo ponekad,
pišu poeziju,
mese hleb
i smeju se ko lud na brašno
i kad im nije do toga.
Stvarnost udara šiljato
serpentinama duha,
a ljudi su okrugli.
Srbija je zemlja medveda i leptirova,
skaski i legendi,
nedoumica i suvog hleba.
Ako i njega ima.
Prolaznost, rodoljublje, verovanja
i lažna obećanja.
Loših vlastodržaca, naroda koji pamti i ćuti.
Stranaca u koje se gleda nepoverljivo,
dok se kune u majku
i proklinje krv koja se propištala.
Šljive i njive,
Crna Trava i Zaplanje,
Fruška gora i kamenje,
zarasle livade i Jabuka.
Kalenić, Manasija, pa onda Ćele kula.
I kosti, kosti, kosti.
I preci, preci, preci.
Kao da sutra, nema
i da ništa ne treba ostaviti budućnosti
koja se po svojoj kauzalnosti,
mora dogoditi.
Pomaziti
pročitati
poljubiti
potapšati
prodiskutovati
počekati
pogledati
početi
posumnjati
prezreti
progutati
ponuditi
zavoleti.
Pučina plava
prazna.
Plamti praskozorje u pogledu.
Poezija prolazi.
Pisaću ponovo prozu.
Ko ti je dao za pravo, je li, da kad govoriš istinu, toliko lažeš.
Da sahranjujes mrtve vec sahranjene odavno.
Sve po dva puta.
Da rušiš tabue, obećavas brda i doline.
Nebeske zvezde i svod. Raj i pakao.
Tamo i ovamo, Majkovicu, gore i dole.
Što si njuškao i šuškao,
ušljebrko jedna, što si slao u azilum, bedniče,
jado ljudska.
Volju božiju navoditi kao uzrok ne znači ništa.
Jebo te Spinoza, kretenu.
Lagao, navodio, podvodio, merio, cepao, sekao.
Prstom upirao.
Uskogrudi, mitomane.
Mahao zastavama, stajao pred ljudima.
Istinu, tvoju, bacao svinjama.
Mleo ljudsko meso, doktore za pitanja ljudske duše skrivena u staklorezačkoj radnji .
Lažno se kleo,
jednom rukom davao,
drugom rukom davio,
klao
dok je krv liptala
iz mene,
i nikako da stane.
Nisam znala da ima toliko krvi.
Nisi ti vizionar legionar
onaj na koga se računa i kada se voli.
Nema tu Erosa, samo Tanatos.
Neka ti leži na grudima
mlinski kamen, težak kao onaj majke prazemlje.
Ima negde, sigurno, jos komad plodne crnice.
Jer nije lako biti neko na koga će se drugi ugledati.
Pisati po njemu i i čitati ga.
I reći, e ovo je bio čovek.
E, ovo je bila žena.
Makar bila i mala muza, koja je stigla da spase svet.
Valjda će nekad, jednom, u tamni vilajet,
između sna i jave
doći neki voz i za mene.
Da u odsjaju vode
i prelamanju čistog ugljenika
otvorim svoje srce.
AleksandraNM 