Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Категорија

skromno

Dunav, a pored velika žuta kuća

Onda je sve jasno

Ako mi o ljubavi govoriš,

moraš to raditi tiho,

tiho,

da me ne povređuješ i uplašiš.

Jer, ja kad zatvorim oči,

kao drevnim bogovima,

u meni hiljadu sunaca,

prete da obnevidim.

I svu moju krhkost i osetljivost,

nose velike vode,

i bujice koje su došle posle silnih kiša.

Novembar.

Majku mu jebem ko je prvi počeo*

Da se jadan za…

Dokonim, taštim, sujetnim

koji su trčali tamo ovamo.

Iz svojih života zavirivali u tuđe.

Sakrivali se iza morala

izreka, učenja, religija.

putovanja na daleke destinacije po mudost.

Pardon, po mudrost.

Kina, Indija, antička Grčka.

Kao da su tamo nešto našli što već nikada nisu imali.

Gadili po tuđim dvorištima

iz pustog svojeg.
Rečima trpali

ćutanjem drpali,

malu svoju šerpicu gledali

za domovinu (al, samo za decu svoju).

Reči nemali i kad ih imali,

polu ljudi, više kanibali.

U ime dobra, zlo činili.
Sreća, radost, mir, ljubav.

Hleb, umetnost, reka, život.

Govorim i činim samo lepo.

Kratko mi je vreme, besmrtno.

A kada pišem, volim.

  • *Naslov je omaž istoimenoj drami iz 1996. Dejana Dukovskog, režija Aleksandar Popovski

Gađa snagom mlade krvi

iz svemira,

odakle se gubi granica horizonta.

Precizno, target istražen

sa krive strane ogledala

iz izvora bliskog, Vama nepoznatog.

Vi bi isto tako, ali ne znate.

Kao što ni ja ne znam Vas.

Distinkciju ste konačno učinili nebitnom.

Kako i treba da bude kada je reč o ljubavi.

Duvali ste u Hiperboreju,

a tamo je bila Itaka.

Jer smo na vratima besmrtnosti

sa izvorom večne mladosti i kamenom mudrosti.

Pogođeni, ali ne ubijeni.

O ljubavi javno, ne govorim.

Samo sam u tekstu lepo vaspitana.

Nikada od Vas neće postati veliki pisac

Ja smem.

Ja smem.

Ja smem.

Mali ljudi.

Male žene.

Male ljubavi.

Prazan tekst.

Pacijent je izdahnuo.

Mene možete samo obožavati

Žene u našim krajevima, često su zavijene u crno.

A mnoge koje nisu, usamljene su silno, ali to kriju

pa kupuju cipele i idu kod frizera.

Jer muškarci kradu, odlaze od kuće,

lažu, a neki boga mi i ubijaju.

Jedan je tako, inače deda moje prijateljice,

pobegao u Ameriku, u Čikago

i nikada se nije vratio.

Baba je ostala sa sitnom decom da joj vise na suknji.

Doneli su ga u olovnom kovčegu, punom zlata,

posle dvadeset godina.

Baba je tada od tuge umrla, a najstariji sin je otišao u Eksplanadu da se kocka.

Završio je u zatvoru.

Ima i srećnih žena,

ne kažem.

To su one što rađaju decu,

puno dece.

Ili ponekad, ali samo ponekad,

pišu poeziju,

mese hleb

i smeju se ko lud na brašno

i kad im nije do toga.

Srbija

Stvarnost udara šiljato

serpentinama duha,

a ljudi su okrugli.

Srbija je zemlja medveda i leptirova,

skaski i legendi,

nedoumica i suvog hleba.

Ako i njega ima.

Prolaznost, rodoljublje, verovanja

i lažna obećanja.

Loših vlastodržaca, naroda koji pamti i ćuti.

Stranaca u koje se gleda nepoverljivo,

dok se kune u majku

i proklinje krv koja se propištala.

Šljive i njive,

Crna Trava i Zaplanje,

Fruška gora i kamenje,

zarasle livade i Jabuka.

Kalenić, Manasija, pa onda Ćele kula.

I kosti, kosti, kosti.

I preci, preci, preci.

Kao da sutra, nema

i da ništa ne treba ostaviti budućnosti

koja se po svojoj kauzalnosti,

mora dogoditi.

Nema se više šta

Pomaziti

pročitati

poljubiti

potapšati

prodiskutovati

počekati

pogledati

početi

posumnjati

prezreti

progutati

ponuditi

zavoleti.

Pučina plava

prazna.

Plamti praskozorje u pogledu.

Poezija prolazi.

Pisaću ponovo prozu.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑