Obzirom da sam celu deceniju provela u novinarstvu, imala sam prilike da po zadatku, vrlo cesto, pratim cehovske sastanke struka. Umetnici raznih vrsta, akademici, novinari i medijski moguli su bili u mom vidokrugu. Zivot me je ipak, radoznalu kakva jesam, smestao i u poziciju da budem i na sastancima vozaca, policajaca, lekara, arhitekata, advokata. Po samozadovoljstvu svojim pozivom, snjur svakako nose advokati/ njihov egocentrizam je kosmickih razmera a uzitak u poslu neopisiv i nesrazmeran zadovoljstvu njihovih klijenata. Pogotovo kad gube procese. Retko kad se desi da neki policajac javno kudi svoju struku, kao i da neki lekar ospe drvlje i kamenje po svom pozivu. O umetnicima medju kojima vlada velika surevnjivost i sumnja da su deo cirkusa a ne umetnickog procesa za vecnost, da i ne govorimo. Kao i o novinarima, koji najcesce, sto je strasan paradoks, kriju svoje kratke noge u vidu medijskih cenzura, nemogucnosti izbora, losih plata, lenjosti ili straha da se upustis u istrazivacko novinarstvo…
Malo li je!?
Ipak, uvek ima dobrih ljudi i sjajnih projekata, poduhvata, izazova i lepota, sto cini da nikad nista ne bude izgubljeno, ma kako jadno izgledalo.
Zasto pricam o ovome?
Zato sto mi se cini da je casno zanimanje kome pripadam vec deceniju ipo marginalizovano, ne samo zato sto mu se ne ostavlja dovoljno prostora, vec samo po sebi. Nigde nema toliko clanova ceha koji pristaju na kompromise, a pre toga vicu na sav glas, marginalizujuci sami sebe. Uz to su svi, ali svi, fakultetski obrazovani ljudi, po apsolutnom pravilu.
Naravno, govorim o prosveti.
Uz sve manjkavosti, beskrajno uzivam u ovom pozivu. Sa posla se vracam laka kao pero i nasmejana, sto mi cine rad sa decom i dodir sa onim sto je ono sto je moj zivot (tekst). U svemu mi nedostaje samo jedna jedinica ispred (na plati), da bi moje zadovoljstvo bilo potpuno.
Ono sto me je iskreno sokiralo pre neki dan je bio tekst u jednoj od najtiraznijih dnevnih novina Blic, na dve pune unutrasnje strane. Tekst o tinejdzerki koja se u najstarijoj srpskoj gimnaziji malo ismevala sa profesorima…a oni je sirotu na zub uzeli…Uz lament nad neshvacenim genijem i duhom devojcice, ide i komentar da je to skola koja je izmajmila prostor Jeleni Karleusi za spot… Ne ide i ovaj komentar, da su mnogi znameniti ljudi bili karlovački đaci i profesori, među njima: Pavle Solarić, Dimitrije Davidović, Sima Milutinović Sarajlija, Milovan Vidaković, Jakov Gerčić, Josif Rajačić, Stefan Šupljikac, Jovan Sterija Popović, Jovan Subotić, Branko Radičević, Ilija Okrugić Sremac, Đorđe Popović Daničar, Kosta, Dimitrije i Ilarion Ruvarac, Đorđe Natošević, Jovan Čokor, Milorad Popović Šapčanin, Milan Jovanović Batut, Jovan Živanović, Radivoje Vrhovac, Milan Nedeljković, Nikola Radojčić, Dimitrije Kostić, Vasa Stajić, Borislav Mihajlović Mihiz, Dejan Medaković, Vida Ognjenović…Poslednji put sam bila u znamenitoj skoli bas na Brankovom kolu pre desetak godina, kad je specijalan gost i bila poslednja nabrojana, Vida Ognjenovic. Samo pre dve decenije bi se za takav prostakluk dobila zabrana upisa u srednju skolu na celu godinu.
Hajde da vidim da se neko zeza tako sa sudijom na sudskom procesu. Ili sa policajcem. sto bi rekao Radoje Domanovic u Stradiji, da parafraziram, ja se sagnem i dugme pandursko kad vidim na ulici, pa ga ljubazno pozdravim…
U istim novinama je samo koji dan pre sudbina jedne mlade zene koja je udata za malu voditeljsku zvezdicu od iste dobijala strasne batine, pa su nam kao nadoknadu ponudili i njene obnazene dojke u punom koloru. Da ne mislimo slucajno da batine nije zasluzila.
The world is changing faster than at any time in human history.
Ali nemojte se bas tako saliti sa nama, prosvetnim radnicima.
Iz iste pozicije, prosvetnog radnika, stalno tragam za novim resenjima i unapredjenju nacina rada. U poslednje vreme sam se ukljucila u projekat Ostrva (sa sajta http://bazaart.org.rs/projekti/ostrva-islands/) „kome je cilj da se povežu važne grupe i pojedinci koji trenutno rade nezavisno jedni od drugih u domenu drame i obrazovanja. Projekat promoviše ideju da drama postane deo umetničkog obrazovanja, ali i nastavni metod u školama, što je podržano i kroz zvanične dokumente UNESKO-a i preporučeno vladama zemalјa – članica UN. U Srbiji su ove preporuke sprovedene kroz Strategiju obrazovanja, ali nisu zaživele u praksi, iako brojni nastavnici i umetnici primenjuju dramu u formalnom i neformalnom obrazovanju i u tom domenu su deo svetskih tokova“. Prilicno sam nemusta u tome (o cemu sam vec pisala kada sam komentarisala delatnost ApsArt) sto skromno (ili bahato, ne znam vise ni sama) pravdam cinjenicom da sam ceo zivot ipak u literaturi a ne u izvodjackim delatnostima.
Veceras sam imala to zadovoljstvo da jos jednom potvrdim da je kratka pozorisna obuka koju sam dobila u ApsArtu i susret sa njenim osnivacem Aleksandrom Jelic, jedna od najpokretackijih energija koju sam srela u zivotu. A srela sam ih mnogo, verujte mi na rec, posebno profesionalno celu deceniju prateci rad Sterijinog pozorja, somborskog pozorista, Infanta, Pozorja mladih…Vrsacke klasicne jeseni…
U Domu omladine je danas zavrsnom prezentacijom zaokruzen projekat Otpakivanje 2014/15“ gde su „sa publikom podelljeni rezultati ovog jedinstvenog poduhvata u kome su tokom 15 meseci mladi širom Srbije, inspirisani tolerancijom a vođeni svojom maštom i talentom, postigli izuzetne kreativne rezultate. Tokom ovog projekta, više od 2000 mladih ljudi iz 12 gradova Srbije ujedinili su se u svojim različitostima kako bi iznedrili dela posvećena toleranciji, razumevanju i poštovanju tuđih prava i razlika. Svoje lične priče, kao i priče iz svojih lokalnih zajednica, prezentovali su u formi tzv. „kreativnih kulturnih paketa“ u kojima ćete naći rezultate vrlo iskrenih i izuzetno kreativnih istraživanja na temu sličnosti i razlika između etničkih grupa. Na taj način je stvorena svojevrsna kreativna mapa Srbije u kojoj su, idući od severa na jug i obratno, mladi prikazali šta je to što njih, njihovu sredinu i njihovu etničku grupu čini tako specifičnom. U toj njihovoj različitosti je i njihova komplementarnost, jer su u zajedničkom duhu tolerancije i poštovanja zapravo stvorili sliku vrednosti koje su njima bitne i koje oni prepoznaju.“ ( sa pozivnice na fejsbuku)
https://www.youtube.com/watch?v=z6cNFQWYmwE&feature=youtu.be
U okviru istog projekta imala sam priliku da vidim „zaista jedinstveni pozorišni reality show „KVR – KUĆA VELIKOG RATA“, koji je nastao kao istraživanje tema nacionalizma i nacionalne netrpeljivosti i njihovog uticaja na mlade, ali i reakcija mladih na to i preuzimanja odgovornosti za sopstveni život i budućnost.“ (sa pozivnice) Uzivali smo u reziji Aleksandre Jelic, po konceptu Bogdana Spanjevica, dramaturgiju Milene Bogavac, kostime Borisa Caksirana i uz orginalnu muziku Vladimira Pejkovica. Uzivali smo uz glumu: Demira Mekića, Jovana Buluta, Nine Cvetković, Alekse Tadića, Marije Tubić, Marije Panić ( koju obozavam) i Lidije Mladenović.
Predstava je nastala kao rezultat visemesecnog istrazivanja sa ovih sedam mladih ljudi koji su sa dramaturskinjom i rediteljkom doneli dokumentarne price, ideje i iskustva pretocene u urnebesni i brutalni realiti koji lici na nas na ovim prostorima u regionu. „Reality show kao mikro društveno ustrojstvo zasnovano na veštački izazvanim sukobima a posredovano medijima koji odnose između ljudi pretvaraju u svoj proizvod i robu koja se prodaje za rejting, gledanost, reklame i novac – izabran je kao forma najbliža masovnoj kulturi poslednje decenije. Ova forma je u neobičnom dramaturškom postupku ukrštena sa istinitim pričama mladih ljudi koji učestvuju u ovoj predstavi – da bi se dobila začudna kombinacija smešnog i užasnog, našminkanog medijskog spektakla i sirovog dokumentarizma, bolna slika stvarnosti zasnovana na strahu od različitosti.“ (http://plezirmagazin.net)
Duhovita, iskrena, urnebesna i cvrsto vodjena, a izvedena pred prepunom Amerikanom i vise stotina mladih ljudi, Kuca velikog rata mi je vratila veru da lepota (i u estetici ruznog, mozda najpre) moze spasti svet.
AleksandraNM 