Pogledala sam kroz prozor. Kiša je opet padala. Slusala sam ga, pokusavajuci da odgonetnem koja je moja bedna uloga u ovoj pozorišnoj predstavi u „kojoj se glave i carstva gube“. Mislila sam kako mi je kiša sada saveznik. Spira osecaj gorcine.
Dok je iz uvazenog Mehmedpasica sipala bujica, narcisoidna i opasna, mislila sam i o sebi. Kako ne mogu večno ostati u Novom Pazaru. I kako se, kad tad, moram vratiti svojoj kuci. I kako, odjednom mi je bilo kristalno jasno, i dalje volim svoga muza. I kako moramo naci zajednicki put kroz ovu magluštinu od naseg zivota. I kako sam, dok smo isli iz restorana do sobe, u tih nekoliko zajedničkih koraka , imala jasan osecaj zajednistva…Kao kad nekog izgubljenog pronađes. I kako ova prica mora imati srecan kraj.
Jer se samo price sa srecnim krajem citaju.
Mehmedspasić je i dalje govorio. Verovatno ga je moje cutanje provociralo. Verovatno sam delovala nepristojno, mada sam se trudila da gledam smerno, u vrhove svojih cipela…
Kako je monolog isao dalje, nazirala se i moja uloga u ovoj raboti: nametnuti evropske standarde obrazovnom procesu koji se opasno opire evropeizaciji…Na šta bi licilo u krajnjoj liniji, da ekstremni verski vodja, musliman, namece , bez obzira na Univerzitet, ciji je osnivac bio, evropske standarde!?
Trebalo je od Evrope uzeti najbolje sto je davala, provuci to izmedju redova, da se ne primeti. Tiho i necujno. Odatle i žena u celoj priči. Nisam bila bitna ja. Bila sam samo pion, napokon sam shvatila.
Zena nece udarati na sva zvona. Nece biti VAZNA i nametljiva. Nece traziti specijalnu nagradu i biti heroj. Zena ce proci, neumitno i neprimetno, kako prolazimo sve. I niko je nece primetiti…Osim…
Ako ima dobre cipele. I noge. Da iste iznese.
Opet sam pogledala u vrhove mojih.
Da li se to vidi mala mrlja od blata na njima!?
Da li cu proci u ovoj teskoj prici neokaljano?
Ili ce me ona zauvek promeniti?
Ili sam vec promenjena, samo ne vidim to!?
„Evo i Bil Laden je ubijen, ali terorizam u svetu nece nikad! U vojnoj rezidenciji u Karađorđevu pored Bačke Palanke pokojni predsjednici Srbije i Hrvatske su 1991. godine dogovarali podijelu Bosne i Hercegovine. A sad…Vidite sta imamo sad!“ Slavobitno je uskliknuo moj vrli sagovornik. „Svi znamo da je proces evropskih integracija zemalja regije od izuzetne važnosti, kao i da je regionalna saradnja neophodan preduslov uspjeha tih integracija. Ipak, nepravda koja je napravljena Bosnjacima i Albancima Belinskim kongresom, pocela je da se ispravlja. Bosne je bilo prije Srbije i CG, a o Hrvatskoj da i ne govorimo. Bit ce Bosne i Bosnjaka, a i Sandzaka u Bosni, to dobro upamtite. Ne zaboravimo da je skoro deset miliona Bosnjaka u Turskoj i da jos mnogi cuvaju svoje tapije i da je Bosna, Sandzak i veliki dio Srbije gruntovno Bosnjacki.“
„Uz duzno postovanje…“ Krenula sam da se meskoljim, prilicno oborena sa nogu, iako sam sedela, ovim predavanjem.
Nije mi dopustio komentar:“Jedan musliman ne moze imati drugi cilj osim Alahovog zadovoljstva. Ostalo su sve sredstva. Ipak, a ovo ne kazem prvi put – ono što se događalo na trgu u Kairu moglo bi lako da se dogodi na Trgu Isa-bega u Novom Pazaru ili na Trgu Republike u Beogradu. Balkan je zemlja Ilira, pa nije samo njihovo do Nisa, nego do Dunava i Save, a Bosnjaci su potomci tih drevnih balkanaca.
Vi Srbi ocekujte egzodus i seobu, jer dosta ste zla nanijeli narodima sa Balkana…“
Zastao je, nasmesivsi se:“Ipak, nisam ni malo dzentlmen. Sta bi ste popili?“
Bilo mi je muka po ko zna koji put…
Sta bre da pijem, kad su mi najavljene Seobe, po ko zna koji put u nacionalnoj istoriji.
Samo sam mahnula rukom, sto je u ovom svetu ocito imalo neko drugo znacenje.
Gorila je otvorio vrata, na kojima je stajao kelner sa neverovatno šarolikim posluzenjem. Slatko u svim oblicima – tulumbe, baklave, tufahije, orasnice…
Too much sugar…
Pomislila sam.
Sedela sam i jela kolace. Pocelo je kao da ne ispadnem nepristojna… Jedan mi je iscurio na moje decentno i eklektično crnilo. Sa sve orasima.
Setila sam se kako sam se napila sa Hamzom. Sta je to sa mnom i sa muslimanima u Srbiji??? Navode me na prežderavanje.
Sedela sam, slušala i umesto knedli, gutala te teške i lepljive slatkiše koje odavno ne volim…
Gospodin je bio opasno iznenadjen mojim apetititom. Valjda je naucio na novopazarske bule koje sigurno pred muskarcem usta nisu otvarale, osim u nekim prilikama…
Sa čeznjom sam se setila studentskih dana, kada smo sa ovakvim slatkisšima mlatili po finom afganistancu.
Morala sam nešto da kažem:“Uvazeni gospodine“, nakasljala sam se pročistivši grlo od meda – “ da je sinoc bilo autobusa, ne bih ni bila sa Vama ovde na razgovoru…Molim Vas“…
Htela sam jos da kazem da skrati priču, pa da krenem mojoj kuci, ali se on slatko nasmejao: „Pa šta Vi mislite gde ste?! Pa mi imamo bolje veze do Beograda nego Ovča, Borča i Crvenka koji su samo sa druge strane pančevackog mosta. Autobus, moja Vladislava, za Beograd ide na svaki sat, nego sam hteo da Vas vidim…Jos se prepricava dogodovština o vama i onoj zmijurini u Turskoj. Ah, tako ste me nasmejali…Kako se ono zvala zmija!?“
„Bo“, procedila sam kroz zube, potpuno ponizena, trpajuci jos jedan zalogaj baklave u usta. Pogledala sam cipele. Bile su umazane od meda koji je, ko zna kako, kapljao sa kolaca. Odlučila sam da kad dodjem kuci sve sa sebe bacim u kantu za djubre. I vise se ne osvrćem.
Kako je poceo da se smeje, tako je i prestao. Pogled mu je sve vreme bio zlurad i potcenjujuci, sa malom dozom dosade. Osecala sam se kao Ahmet Nurudin kad ide da moli milost za brata, a svi od kojih ista zavisi, gledaju kroz njega kao kroz staklo.
„Ustvari, imam zadatak za Vas, Vladislava. Inače, ne brinite za povratak. Vratice Vas Goran. Poznajete ga, zar ne?“ Upitao je vise retorski, nego zainteresovano.
Klimnula sam glavom, pomireno.
„Treba da uz Torinski, koji Vam je vraćen, dodate i klauzulu koja ce zadovoljiti nas Bošnjake u svim carstvima…Ona je spremna. Ne treba da Vam kazem, od kolikog je znacaja, da tih par recenica provucete u Ministarstvu…“
Htela sam da prokomentarišem, ali sam zaustavljena jednim pokretom njegove obrve… „Znate da Vasa vlada sve vise zavisi od Turske drzave, i ekonomski i kulturno…Klauzula je pripremljena u Turskoj. Nismo hteli da namecemo sporazum, pa smo pustili da sve izgleda kao kradja.. Da se sve resi tiho i bez buke. Kada je o obrazovanju mladih reč, svi smo osetljivi…Izraziti i radikalni sledbenici bi se ljutili da uzimam ista iz Evrope…A ja nisam tako kratkovid…Treba uzimati sa svih strana…a to kazite ministru. Neka to izgleda kao potez dobre volje Srbije…I svi cemo biti zadovoljni…“
Naglo je ustao, sto je bio jasan znak da je audiencija, sada je bilo jasno da je o tome reč, gotova.
Njegov čuvar mi je otvorio vrata i ja sam sva ulepljena, otpuštena.
„Samo idite do recepcije, tamo Vas čeka dokument“. Rekao mi je gorila naprslim glasom.
Gospodin Mehmedspasic je vec bio zaronio u neke papire, jedva mi klimnuvsi glavom na pozdrav.
Na recepciji sam dobila kovertu i komentar, da me auto čeka na prilazu zgradi.
Sve je bilo organizovano savršeno.
Kiša je stala, a magla se davno povukla. To sam videla i kroz prozor prijemne sobe.
Išla sam u mojim umazanim cipelama ka Goranu, koji je polušeretski, poluzabrinuto, izvirivao kroz prozor: „Pravo za Beograd, a?“
„A moje stvari?“
„Ma sve sam Ti spakovao. Sedaj! Idemo kuci!“
„Za Beograd“.
Pomislila sam sa olaksanjem.
AleksandraNM 