„Mili, stvarno preterujes. Stvarno mislis da je klipan koji me sedmi put pita da li sam model, na toj mrezi, idealna prilika za mene?!“ Urlala sam iz garderobera, pakujuci stvari za Novi Pazar.
„Mama, kako nije, inace si pola zivota provela sa onom Tvojom krojacicom“. Rekao je moj mladji zureci u ekran.
Stariji je suflirao:“Majka, pa on je shvatio sustinu Tvog bica koje vapi za dobrom kupovinom“.
Ukapirala sam ironiju. Svog polozaja i svoje strasti. Koja je bila na dijeti, obzirom na ocev odlazak i smanjenu platu… Trpala sam u torbu onaj divni sivi kostim koji je premijeru imao u Briselu. Pakovala sam ga i mislila – od Brisela do Novog Pazara, mali je korak…
„Ma slusajte“, prisla sam i sama ekranu „kada me vec provocirate, taj frajer prica o nekim igrama za decu. A ja se, momci moji, mogu igrati samo mame i tate. I to sa Vasim ocem, da znate. Nikog drugog ne zelim da vidim…“ Rekla sam tihim, zalostivim glasom.
Mladji me je pogledao tuzno:“Znas, ovde ima mnogo laznih naloga. Ponekad pomislim da je iza toga nas tata…Ljubomoran je kao pas. Stalno pita da li se vidjas sa nekim…A i ovako mi je komenatarisao da se u poslednje vreme ne skda sa kompa…Prave ste cvecke, da znas. Nista bolje ni ne zasluzujete. Ni on ni ti.“
Ma sta ljubomora ima sa tim, pomislila sam sa gorcinom. Samo ljubav. A nje izgleda nema.
Malcu sam se nasmesila i pomazila ga po kosi.
Stariji me je zabrinuto merkao: „Neces valjda nositi te bele pantalone po ovoj zimi mama? Samo Te posmatram…Fali Ti neka daska u glavi da znas. Pakujes se celo posle podne. Gde ides u stvari“?
Ispricala sam i njima, manje – vise sve. Ne opterecujuci ih detaljima koji su nosili smrtnu opasnost. Umanjujuci znacaj dogadjaja, naravno. Bila sam im duzna istinu, ali ne onako zastrasujucu kakva je u stvari bila.
„Ha, pa bas je dobro sto vise ne radis studente, rece mladji sin. Eno ih siroti strajkuju pred ministartvom…Zamisli da su kevu u kostimicu poslali da pregovara“ Sada se vec zezao, gledajuci u brata.
„Ma,sta ti znas, rece moj student. Neradnici su to, hoce da destabilizuju sistem. Sto nisu radili preko leta“, rece moj stariji, razdrazljivo.
„Pa kao sto vidite, na primeru oba tumacenja, u Srbiji svaka istina ima bar dva kraja“, rekoh ja pomirljivim tonom uvaljujuci im kolace, koje sam pravila vece pre toga. Hrana kao uteha, bila je ovog puta, evidentno.
I meni i njima.
„Ma, treba mu napravit bistu u Pazaru, ili nazvat ulicu po njemu. On je ponos i olicenje Sandzaka. Nikad nismo imali uspesnijeg vodju. Ovi sto ga ne vole su ljubomorni na njegove automobile i ostalo sto on ima, a oni ne. Ja bih uvek birao uspesnijeg vodju. Ko ume za sebe umece i za druge. To je pravi musliman kad je vredan i ume da se snadje i zaradi. Cilj je uspeh na ovom i na onom svetu. On ce jedini dobiti autonomiju, jer je u svemu uspesan, pa ce biti i u tome. On bi trebao da bude i prvi na celu te autonomije, kao sto je prvi u svemu. Pravi prvak u narodu. Nema potrebe da prica sa ovima koji ni kola nemaju i nisu mu ni do kolena. Oni bi da budu vodje muslimanima, a ne umeju ni za sebe nesto da obezbede. Takvi nam nista ne trebaju.“Pricao je sto na sat vozac koji me je sacekao u rano jutro, kada sam stigla u prohladan i maglovit Pazar, dok me je vozio u hotel.
Srce mi je jako kucalo, jer cim sam izasla iz autobusa, videla sam dobro poznati automobil, koji mi je spasao zivot u Bugarskoj. Bio je to Goranov BMV 7.
Po svemu sudeci,taj auto za koga sam naivno verovala da je u vlasnistvu republike, nije bio ni Srbijin ni Goranov.
Po svemu sudeci, nista nisam razumela.
Groznicavo sam razmisljala. Kakve veze ima uspesna stranka u Zemunu, sa Novim Pazarom?
Da li i oni rade na „destabilizaciji vlade“, kako se posprdno moj stariji sin izrazavao kada je govorio o strajku gladju studenata u Beogradu?
U kakvoj sam ja toj zaveri?
I da li ista mozda prevazilazi moje moci?
Vozac je i dalje neprestano govorio, a ja sam osecala vrtoglavicu:“Sada i formalno skoro 90% bošnjačkih predstavnika zahtijevaju rješavanje statusa Sandžaka kroz formiranje autonomije, odnosno 30 od 35 vijećnika u Bošnjačkom nacionalnom vijeću stoji na tim pozicijama“.
Prekinula sam ga, ljutitito:“ Zaista sam premorena, nisam raspolozena za politicke tirade. U Srbiji smo. I sto se mene tice, tako ce i ostati. Samo me odvezite do hotela“
U meni je izgleda prokljucala krv nasih predaka i nista mi Vise nije bilo vazno.
Posebno ne ljubavni problemi.
Ma, bas me briga.
Srbija zove.
AleksandraNM 