Dunav

Kristina Arsenijević je ove godine napunila osamnaest godina. Od jeseni će biti student Filološkog fakulteta u Beogradu, gde će studirati književnost. Moja talentovana Sremica je dobitnik velikog broja pesničkih nagrada, a pesme koje ću Vam predstaviti su deo njene prve zbirke poezije čija slika je pred Vama. Izdavač je Centar za kulturu Stara Pazova, 2015.

Pesme su mahom realističkog prosedea, u sedam lirskih krugova, podeljenih tematski: Na početku, O Sremu, Zmaj u zelenim čarapama, Svi smo mi isti, Izgubljeni zavičaj, Seme pravoslavlja i Rastanak. Ima ih šezdeset sedam ukupno, od onih pravih dečijih, duhovitih, do onih meditativnih koje naslućuju i zlo i dobro ovog sveta. Ima i naslaga tradicijskog, ali i savremenog. Svega što život nosi i oči pametne devojke vide. Čiste su, jasne, precizne i jednostavne, što me je očaralo.

Ciklus Srem

Kako je postao Srem

Prolazile su kraj njega mnoge,

i svaka je ostavila trag.

Sa svakom je bivao sve jači,

postao snažan – ali ipak blag.

Ona se smirila baš pred venčanje,

zastade malo na Obedskoj bari.

Sremcima tada stavi na znanje,

da srce joj samo za njega mari.

Za njega koji je krenuo davno

koga u Beču svi zovu plavi.

Iz crne mu šume ime je slavno,

al ipak ona mu stalno u glavi.

Zemun i Ušće – pena se diže,

Dunav i Savu svi Sremci slave.

Sad su se sreli – sad su najbliže,

nastade Srem – plod ljubavi prave.

Ciklus Seme pravoslavlja

Krušedol

Trideset volujskih kola

ka Sent Andreji mili.

Kolona puna bola.

Gde su to rasli, gde li su bili?

Gde su to rasli, gde li su bili

i šta ih čeka na drugom kraju,

da l će ih čekati Krušedol mili,

u njihovom dragom zavičaju?

Šta im je ostalo – sve što je vredno.

Krušedol osta za njima.

Poneše mošti i srce čedno,

pod turskom rukom u oblaku dima.

Povorka tužno kreće,

po crnom ugarskom blatu,

neki se vratiti neće,

da vide manastir u zlatu.

U zlatu prolećnog sunčevog zraka,

umijen rosom i cvrkutom ptica,

tamo ih čeka tek neka raka,

nemoćnih staraca uvelih lica.

I srpsko što je, i što je bilo,

sva kob i sreća davnih godina,

sve što se srpstvu u srcu krilo,

u ime Oca, u ime Sina.

U ime Oca, u ime Sina,

i Svetoga Duha, Amin!

Još kad ga podiže majka Angelina,

i blagoslovi sveti Maksim.

Sve što je Srbin doživeo,

Krušedol je preživeo

i nadživeo…

Ugare, Turke i ustaše,

bolesti, nesreće i slave naše.

I zlatna polja i zrelu krušku,

Krušedol pamti od davnina,

pitomi potok i goru Frušku.

U ime Oca, u ime Sina!

Markova priča

Još uvek nepotpuni podaci o obrani Vukovara beleže 1.700 poginulih na hrvatskoj strani (od toga 1.100 civila), više od 4.000 ranjenih, 3.000 – 5.000 zarobljenih, više od 1.000 nestalih (vojnika i civila) i hiljade prognanih. Vukovar je branilo približno 1.800 boraca, koji su tekom obrane ustrojeni u 204. brigadu Zbora narodne garde (HV); oko 40% branitelja bili su dobrovoljci iz svih delova Hrvatske, BiH i dijaspore. Hrvatske snage koje su pomagale odbranu grada izvan obruča imale su oko 400 poginulih vojnika. Malobrojna i slabo naoružana vojska ostvarila je neverovatne borbene rezultate: uništeno je oko 400 srpskih tenkova i oklopnih vozila, oboreno 20 borbenih aviona i helikoptera, Broj mrtvih srpskih vojnika procjenjuje se na 5.000-8.000, a 10.000 – 15.000 ih je ranjeno. Iako je osvojila Vukovar, srpska je vojska materijalno, politički i psihološki bitno oslabljena. Tromesečno vezivanje velikih vojnih snaga agresora na Vukovar stvorilo je vreme i prostor za organizovanje HV. Nakon pretrpljenih ogromnih gubitaka i mnogo izgubljenog vremena, Srbija nije više imala snage za daljnji ratni napor u ovladavanju teritorijem Republike Hrvatske te je bila prisiljena na sklapanje Sarajevskog primirja… Zbog svega toga možemo smatrati da je odbrana Vukovara odbranila i Hrvatsku, a junaštvo malobrojnih branitelja Vukovara koji su se gotovo 3 mjeseca odupirali mnogo nadmoćnijem protivniku (odnos u ljudstvu iznosio je upravo neverovatnih 30:1 u korist srpske vojske!) razlog je što je Bitka za Vukovar postala jedna od najsvetlijih stranica ne samo u Hrvatskoj, već i u svetskoj vojnoj istoriji.
Oko 10. oktobra te godine, stanje u okruženu Vukovaru jako se pogoršalo. Hrvatski vojnici u okolici Vinkovaca bili su dobro opskrbljeni lakim naoružanjem, ali nedostajalo je granata za tešku artiljeriju, protivoklopnog i protivavionskog naoružanja. Dan kasnije je naređen proboj prema Vukovaru, kojim bi se potisnule srpske snage, osigurala evakuacija ranjenika i popuna oružjem. Pričam o Borovu, gde smo mi bili. Povlačenje je trajalo danima, ulicu po ulicu, kuću po kuću. Civili su već bili u Fabrici nedeljama. Zadnji dan smo im se pridružili i mi jer više nismo imali kud.
Oko 11h četnici su zapalili zgradu Borovo Comerca koja je od upravne zgrade tvornice gde je bilo središnje sklonište, udaljena cca 800m. U podrumu te zgrade bila je improvizovana bolnica u kojoj je bilo 200 ranjenika i cca 1500 civila. Budući je Vukovar i Borovo Naselje presečeno, morali smo u Borovu N. improvizovati bolnicu za ranjenike.
Na 4. sprata te zgrade nalazile su se hemikalije za proizvodnju klinastog remenja. Kada su četnici zapalili zgradu nisu znali da se ispod nje nalaze ranjenici i civili.
Odmah smo s njima stupili u kontakt i zatražili da nam dopuste da idemo gasiti zgradu i izvući te ljude napolje.
Sa jedinim još čitavim vatrogasnim kamionom kretali smo jedno 5-6 puta, ali bi svaki puta četnici na nas otvarali vatru sa okolnih zgrada čim bi smo izašli iz kruga tvornice na glavni put, zbog čega smo se morali vraćati.
Tek negdje oko 13h major tzv. JNA je rekao da sačekamo da zapoved o obustavi vatre dođe do svih njihovih položaja. Popeli smo se na kamion nas 25. i to pod oružjem. Krenuli smo i ušli u krug gdje se nalazila zgrada, koja je već bila u plamenu, a iz nje se dizao gusti crni dim. U trenutku kada smo ušli, iz trave i okolnih hangara (remenjare) su izašli četnici, sišli smo s kamiona, odložili oružje i podigli ruke. Odmah je krenulo mlaćenje i premlaćivanje. Jedan naš se uspeo izdići i zatražiti da razgovara sa onim majorom, utom je došao major i rekao da možemo početi sa gašenjem požara, a nakon toga sa iznošenjem ranjenika, te svakome od nas dao po jednog četnika koji će nas pratiti, te nam zapretio da se ne pokušavamo sakriti među civile kasnije. Bio sam siguran da to znači da će nas streljati, jer smo i danas jedini živi svedoci da su im ti ranjenici živi predani u ruke.
Samo što je to izgovorio, jedan četnik je ispalio rafal i ubio pred očima svih nas jednog od nas, te nas je ostalo 24.
On je kao šatro razoružao tog četnika, i vikao na njega, ali samo nakon 10 minuta, video sam tog istog četnika nazad sa oružjem.
Počeli smo gasiti ulaz u zgradu jer su dole ljudi vrištali i zapomagali, creva su bila izbušena, nadljudskim naporima smo držali cevi pod pritiskom da bi 2 vatrogasca moga usmjeriti šmrkove na ulaz.
Oko 16h smo započeli sa iznošenjem ranjenika, prethodno su civili, žene, djeca i starci (pokretni) izašli. Bilo je užasno. Ranjenike smo iznosili na nosilima, putem stepenica, pazeći da nam ne ispadnu sa nosila. Jer je sve bilo u plamenu, zidovi su pucali pod temperaturom, a stepenica je bilo puno.
Oni su zapomagali, vrištali od bolova, jer nije bilo sedativa, anelgetika, ničega.
Naredili su nam da ih slažemo na beton. Bilo je užasno hladno, pao je mrak, oni su se tresli od hladnoće, bili su u groznici, većina ih je bila gola, samo plahte preko njih.
Civili su u međuvremenu otišli autobusima. Nakon što smo i zadnjeg ranjenika izneli, zgrada je samo propala, ali doslovno je legla do temelja. Bilo je u zadnji tren.
To je bila noć užasa, koju nikada neću zaboraviti. U jednom trenutku sam pogledao u onu središnju zgradu gdje su bili ostali branitelji i civili, koji su se predali tek sutradan poslijepdne, i pomislio, da znate što vas čeka, nikada se ne biste predali.

Ali, bio je to rat, a ja za drugo nisam znao.

B. je bio heroj i ja sam mu se divio. Oduvek. Ponosni potomak vukovarskog dvora.

Ja, ja sam bio niko i ništa.

Dan sam provela na Dunavu. Iznad reke sam, prvi put, gledala kako labudovi lete, u formaciji. Uvek sam mislila da oni i ne umeju da lete. Da samo lagano klize, elegantni, po mirnim površinama voda.

Moj stari ribar mi je, dok smo oboje pili kafu, ko zna koju, čisteći mreže od školjki, jer se riba noćas nije hvatala, ranjavim rukama od krhotina, pokazivao na sojenicu komšije, koja je izgorela, tako drvena, do temelja …

Kaže, novi komšija ih je napravio od oblica doneših iz Laćarka, kod Sremske Mitrovice, od stolara koji ih je uklapao. Kuća je bila divna, ali nije slušao starosedeoce da su instalacije pored reke loše i da ne sme mazati oblice naftom, da ih štiti, jer će sve goreti kao šibica…

Zapalila sam cigaretu, što odavno nisam radila. Kroz plavi dim sam gledala paljevinu…

Tako sam mogla i ja…Da izgorim sa jednom rukom duboko u zemlji, a drugom dok pridržavam nebesa.