Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Konzulat

Ne znam ti ja ništa

Ne znam da li ste nekad gledali zmiju u oči – znate, ako ste me čitali, da ja jesam. O, još kako. Ima taj providni kapak koji se pomera ne kao ljudski, nego sa leva na desno, tako da jedva primetite treptaj. Ili ga ne primetite uopšte. I mečite kao žaba koju guta sa zadnjice malecna belouška. Mogli bi da pobegnete, ali vas prokleta serpentina ne pušta, užasnute. Ili očarane, kako vam drago. Takav pokret je bio u oku moga domaćina kada sam prokomentarisala, više ne mogavši da ćutim, dok smo srkali poslednje zalogaje slasnog sosa od limuna sa jagnjeta, da je on prava Vukovar jedna priča, pokazujući njegovo staro zlato na dugmadi od košulje. Nasmešio se uglom usta, a čini mi se i da je nešto škljocnulo.

Bila sam preneražena. Bio je najstrašnija alfa koju sam videla u životu. Počela je i krv, sveža, da mi miriše pod nosom. Ličila je na moju, bila sam sigurna u to.

Posle svih svinjarija koje sam doživljavala poslednjih godina, gušenja, davljenja, gaženja, samo mi je falio predator lično.

I ovako moj život bez ljubavi, nije vredeo ništa. I ovako, moj život…Došlo mi da izvadim slike mojih sinova iz novčanika, koje i onako nisam nosila sa sobom.

Ništa nisam nosila sa sobom.

U suštini, ono što me je najviše zabrinulo, bila je činjenica da sam odjednom osetila da ovaj krasni primerak čudovišta koji je sedeo ispred mene nije bio glavni igrač, i da je iza njega stajao neko mnogo veći, opasniji i moćniji.

A ja nisam znala ko je to.

Pojma nisam imala.

Kada je progovorio, brišući svoje divne duge prste u najlepšu žutu salvetu koju sam videla u životu, stvari su ipak bile nešto jasnije. Nisam mogla da ga gledam u oči. Bila sam zgrožena,tom zmijurinom koja je virila iz njih.. Nisam mogla da ga gledam u ruke, misleći na lakoću kojom je delio šamare, tada u Vukovaru. Život i smrt, tada u Vukovaru. Gledala sam kroz prozor belog Terzo Piana u raskošni park obojen zlatnim bojama rane jeseni.

Život je bio tako blizu…

Tako blizu.

Govorio je o teritoriji koju neće deliti sa Todorovim, o tome da su i oni (ko su bili oni???) imali sva dokumenta koja je Vladimir prodao. Da je napad na nas tamo u zimskoj nedođiji bio greška. O tome da je moje prisustvo u Americi suvišno, i da su kao znak dobre volje u prilici da Srbiji ponude za otkup jedan deo otuđenog materijalnog dobra. Znak dobre volje je bila i ova rana večera i izložba. Valjda je bilo jasno da sve znaju o meni i šta volim, pokazao je rukom oko nas i u tanjir, jednim dokonim pokretom ruke naučene da deli milost i nemilost ( uglavnom ovo drugo). Da se on(i) neće služiti sredstvima kojima se služio Todorov, kao što su pretnje, i da mogu da komuniciram sa svojim Konzulatom u Čikagu, da bi što pre obavili razmenu. A da Todorova, čija delatnost im je poznata, ZABORAVIM.

Sedela sam sve ogorčenija i ogorčenija.

Šta sam ja?

Šahovska figura?

Nisam imala kome da se obratim.

Zbog skorog dolaska jedne velike delegacije naše države u NY, na Konzulat nisam mogla da računam. Svi, čak i u Čikagu, su bili mobilisani i na usluzi Predsedniku i njegovoj sviti.

Todorov me je držao u šaci. Brinula sam za bezbednost sinova svakako.

Amerikanci su mi ometali veze, bilo je jasno kao dan, toliko sam naučila ovih godina. U telefonu mi je škljocalo kao da sam na telegrafu.

Gorana nisam nalazila danima.

Jbt. Da se jadna…

Ustali smo iz restorana, zahvalila sam se na večeri i izložbi.

Dzoni me je ispratio i smestio u taksi koji je pozvao, komentarišući da ćemo sutra nastaviti razgovor, kada završim komunikaciju sa Konzulatom.

Bilo je divno rano miholjsko veče.

A onda sam sasvim neočekivano pala u jebenom američkom taksiju, u najdublji mrak u mom životu.

Fuck, fuck, fuck.

Da li je ovo bila smrt!?

A!?

Ne znam ti ja nista

Tih dana se nista posebno vise nije desavalo. Iz Ministarstva su duvali neki novi vetrovi, koji su se ovde u dijaspori jedva osecali. Vise kao promaja. Vratili su nam prinadleznosti. To radi svaka nova vlast, dok se ne ustali. Ovi sa komentarom da dijaspora ne sme da trpi… pa sam opet uzivala u naznakama blagog luksuza. Jela sam ribu, neke pastrmke rumunske bozanstvene, pila neka opora vina i manje vise lunjala pripita po gradu koji je, kako se vreme prolepsavalo, sve vise cvetao.

Sve me je zuljalo kao lose skrojena cipela, ali sam se nekako osecala sapeto, beznadezno i mutno. Ponesto se dalo pripisati vinu, ali ponesto je bilo i neresivo.

Pokusavala sam da sebe ubedim da je sve bio samo los san, ali sam pogled na predmete, koji su mi sada stajali u sefu (sto sam vam mozda Vec i rekla) mi je ledio krv u zilama. I Vukovar i rat i proslost i sadasnjost i buducnost…

Bila sam u jebenom Alefu i nisam imala nikavu moc da se izvucem iz istog.

Prihvatila sam cak i udvaranje jednog lokalnog pesnika, koji je bio bolji na racima nego na delu, koliko god to jeftino i banalno zvucalo. Moram da kazem, za sve one koji su ocekivali bilo kakav erotski prizvuk, pobogu u zenskom romanu, mogu samo da se manu citanja istog.

Ovo je politicki triler sa primesama fantastike. Toliko.

Jedino sto je valjalo u celoj toj epizodi je da sam bila manje usamljena, sada kada sam sinove videla samo preko ekrana i da su me manje gnjavile gospe iz dijaspore. Inace posao zbog koga sam bila tu, objavljivanje onog kapitalnog dela, nije bio ni pri kraju.

I usla sam mu u nekoliko pesama.

Koje su mu bile bolje od …

Pa, i to je nesto. Ako ne slatki limun i kiselo grozdje, ako razumete sta sam htela da kazem…

Kad nisam svrljala po Temisvaru, sedela bih u basti konzulata citajuci knjige koje sam nasla u istom. Poduhvatila sam se Lorensa Darela i Aleksandrijskog kvarteta, koji nekada davno, nisam uspela da procitam.  Sada sam to radila sa lakocom. Mislim da je to imalo veze sa godinama. Ili sa sposobnoscu da istovremeno radim vise stvari odjednom. Mislim da se to danas zove multitasking.

Ono vrljas mobilni telefon i sedis i pravis se da slusas dosadni kolegijum, brifing, sastanak, sednicu, predavanje…

Ili kuvas rucak i surfujes po internetu.

Pricas sa sestrama i prelistavas novine.

Flertujes sa dva muskarca u isto vreme.

Tako ja dozivljavam Darela. Jedno oko cita jednu pricu a drugo..neku sasvim, sasvim drugu.

Sedela sam dakle u basti na suncu i zmirkala citajuci knjigu rasejano misleci i dalje na svog bivseg muza, koga evidentno i pored svega, nisam prestala da volim. Ta svest i spoznaja su me zaista pokosili. Pitala sam se, inspirisana knjigom u kolikoj meri nas ljubav opravdava kad povredjujemo ono sto volimo? I da li je to uopste ljubav?

Zmirkala sam lagano uzbudjena erotikom Aleksandrije i spijunske afere glavnog junaka kada sam osetila senku hladovine iznad prevrele glave.

Podigla sam pogled sa knjige i videla bastovana, koji je u rukama drzo malu cinijicu.

Pruzio mi ju je sa malim osmejkom u uglu usana, ni malo servilno me gledajuci pravo u oci. Bila sam prilicno iznenadjena, jer osoblje Konzulata nije stupalo ni u kakve kontakte sa domacim zivljem zaposlenim u njemu.

To je bilo neko nepisano pravilo, bar sam ja tako mislila, o zivotu u diplomatskim predstavnistvima. Pokusala sam da na rumunskom, koji sam pomalo sricala, pitam sta mi to pruza.

Bastovan mi je na odlicnom srpskom, sto me je prilicno iznenadilo rekao…“slatko od ruzinih latica.Latice majske roze ruže. Njen miris je jakog inteziteta. Vidim citate Darela…Da sam znao, da ga volite, ovog proleca bih vam napravio usecerene ljubicice kakve se jedu u tom delu sveta i njegovim romanima…“

Bila sam iskreno ocarana darom koji mi se nudio.  Uzela sam neuglednu cinijicu iz koje se zlatio ovaj slatki nektar i polako zahvatila jednu kasicicu…Bilo je to vise od hrane… Bilo je to secanje na divne godine braka sa muzem i sinove kada su bili mali i mene koja nasmejana i mlada pravim sok od crvenih mirisnih puzavica. Na belu kosulju moga muza koju sam kupila pa umazala te noci kada smo ulepljeni sokom vodili ljubav, mozda poslednji put iskreno i sa strascu.

Rastuzila sam se.

Rekla sam „Hvala“ i zagrcnula se. Pogledala sam ga upitno. Dodao mi je i casu ledene vode koja je bila spremna na malom srebrnom posluzavniku.

Posto sam popila casu upitala sam ga :“Odakle ovakva lepota u basti Konzulata?“ I bez ikakve ironije“Kakav ste Vi to bastovan koji pravi ovakvo nostalgicno slatko. Rastuzili ste me opasno“.

„Gospodja je suvise osetljiva“ rekao je. „Nisam to ocekivao od Vas“

„Sta znaci niste to ocekivali od mene?“ upitala sam iznenadjeno.

„Pa, dok sam Vas cekao“.

„Kako dok ste me cekali?“ upitala sam ja, alarm je pocinjao da zvoni.

O boze, mislila sam Aleksandrijski kvartet uzivo!!! Doba spijunaze i senki u predvecerje.

“ Ja sam Vasa nova veza“ rekao je bastovan, lagano se naklonivsi.

U momentu sam osetila kako sam dobila menstruaciju.

Tako je to kad zena udje u izvesne godine.

Cim se uzbudi, odmah prokrvari.

Moram otici do Mola da kupim neke nove cipele, panicno sam pomislila.

 

 

 

Powered by WordPress.com.

Горе ↑