Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Open Search
Ознака

Novi Beograd

O posvećenosti

Pre neki dan sam bila na promociji knjige dr Vojislava Šešelja.

Lider radikala, dr Vojislav Šešelj, na Novom Beogradu je predstavio svoju novu knjigu „Govor mržnje kao zločin protiv čovečnosti“.
Ovo je bila još jedna knjiga Vojislava Šešelja koja govori o međunarodnom pravu i analizira fenomen „govora mržnje“ sa pravnog i političkog aspekta.

Ono što me je fasciniralo je jedan podatak koji je ovaj istinski kontraverzni deo žive istorije Srba, kako ga god ga Vi ili ja videli, izneo o sebi. Kaže da je za dvanaest godina u Hagu, svaki dan u okviru dva slobodna sata igrao fudbal, a ostalo vreme čitao i pisao, ili bar, hvatao beleške. Iz Haga je doneo, kaže još, dvanaest tomova od po hiljadu strana svaki, studija spremnih za objavljivanje.

Nulla dies sine linea.

Setila sam se, tada, akademika Živana Milisavca, koga sam čast imala da poznajem i da me prima u svom domu, pa čak i da me upozna sa svojom porodicom. Pomalo je to činio i iz lokal patriotskih sremačkih razloga,(On iz okoline Šida a ja Rumljanka ) a pomalo, laskam sebi, nanjušivši moju potrebu za beleženjem stvarnog sveta oko sebe.

Tada sam radila u RTS TV Novi Sad i bila sam mladja od njega…skoro pedeset godina.

Da bi znali o kome govorim, preuzimam deo njegove biografije, od Tanjuga (29. januar 2015. povodom elektronske izlozbe 100 godina od rodjenja)…“Živan Milisavac, akademik, sekretar i predsednik Matice srpske i pisac niza zapaženih studija i rasprava iz književne i kulturne istorije, rođen je 1915. godine u Batrovcima kod Šida.
Školovao se u Novom Sadu, Zagrebu i Beogradu. Bio je jedan od osnivača Omladinskog kulturno-privrednog pokreta (1936) i urednik omladinskog lista Naš život. Nakon Drugog svetskog rata izabran je za sekretara Matice srpske, a zatim za njenog savetnika (1969) i predsednika (1983).
Glavni urednik Letopisa matice srpske bio je od 1945. do 1957. godine. Pisao je monografije, rasprave, eseje i studije iz istorije književnosti (o D. Vasiljevu, Zmaju, Steriji…), a kao kulturni istoričar proučavao je Maticu srpsku, Omladinski pokret, kulturnu i književnu saradnju južnoslovenskih naroda…
Krunom njegovog stvaralaštva smatra se trotomna Istorija Matice srpske, kapitalan istoričarski poduhvat koji obuhvata period od 1826. do 1918. godine i predstavlja „dovršenu sliku skoro stogodišnjeg razvoja i delovanja najstarije, najkrupnije i najznačajnije kulturne institucije Srba“.“

Godinu pred smrt (umro je u osamdeset drugoj godini) bio neki ledeni dan, preko deset stepeni ispod nule, kako već da znaju da budu vojvodjanske zime pored Dunava. Led je bio tako debeo da sam jedva od službene Mazde doklizala do Matice srpske da snimam neki dogadjaj, ne sećam se već šta, ili koga.

Unutra ni desetak posetilaca. U hodniku srećem profesora. Kažem očarano što ga vidim, jer me je uvek radovala njegova radoznalost i toplina… „Profesore, zašto niste ostali kući, klizavo je jako?“

A on mi odgovori, lakonski – „Sanja, nikada u životu nisam proveo dan da nešto novo ne naučim.“

Lepota.

4

Ne znam ti ja ništa

Beograd, okupan suncem, imao je dimenziju zaboravljene lepote. Čak ni oronule fasade na perspektivi grada nisu bile toliko poražavajuće. Uobičajila sam da hodam pored reke. Posle svega onoga, trebao mi je svež vazduh, koga je ovde bilo na pretek. Posebno sam volela tu razliku koju su nudili Zemun, Novi Beograd i savski potez pored Sajma. Zemun sa razlivenom rekom i šmekom austrougarske palanke, a boga mi i bastiona protiv varvara u prošlosti, Novi Beograd kao mastodont komunističke arhitekture, pored reke sa ogromnim zelenim potezom i konačno, beogradska strana, puna krša, metalnih olupina, polusrušenih zgrada, željezničkih pragova. Beograd na vodi. Moj k…, mislila bih dok bi raspoložena hodala pored olupina, jer bi mi se uvek, otprilike na istom mestu u šetnji,  osmeh vrećao na lice i u sebi bi počinjala da pevam. Život je neosporno bio lep i jako sam ga volela. Bez daljnjeg. Posebno sam volela susret sa suncem koje bi, pošto bih šetala posle podne, nasedalo na onih nekoliko mostova u mojoj perspektivi ka Adi Ciganliji. Krupno, zimsko, skoro neverovatno. Blještalo je po vodi, crveno, nagoveštavajući vetrove, bledo, nagoveštavajući mir. Jedan dan je bio fantastičan. Jako topao, toliko, da su mnogi u sred januara trčali u majicama kratkih rukava. Odjednom se, baš na istom mestu, negde u blizini Novog na Adi, dan pretvorio u olujni. Mračan i zastrašujuć. Počeo je da duva ledeni vetar, a sunce je nestalo iza tako debelog oblaka da je u po dana pala tama. Zahladnelo je neverovatno, a sledeće jutro je grad bio okovan ledom.

Ali, to je prolazno. Sunce je brzo otopilo skoro sve.

Ima Seoba, ali smrti nema…

Moja novonastala pozicija u Ministarstvu, ma koliko se trudila da budem nevidljiva, nije bila zahvalna. Iza mene je bila senka moćne Amerike, koja je virila kao postava na kaputu loše iskrojenom. Uprava nije znala kako da s ophodi prema meni. Zvali su me čak sa sobom i u Beč na ono preuzimanje. Odbila sam. Šta je tamo imala da radi mala službenica Ministarstva kulture i onako?

A onda je jednog dana zazvonio telefon, nekako, značajno.

2

O poverenju i odgovornosti

Nikad, ali nikad ne pisem o obrazovanju u kome je moja primarna profesija: profesor srpskog jezika i knjizevnosti. Novinarstvo je odavno zauvek zatvorena knjiga mog profesionalnog zivota.

Zasto to ne radim?

Zato sto sam u novinarstvu naucila da cutim kada imam lose misljenje o necemu. Bilo cemu.

Zato sto uvek pomislim na reci moga pokojnog deda Steve Mijatovica, koji je krasno pisao, a posle drugog svetskog rata postao osim pisara i notorni alkoholicar, jer nije mogao da podnese posao koji mu je bio nametnut (UDBAs, cini mi se), pa da bi cutao turio flasu u usta…. Ali bi mozda gurao flasu i da nije bio to sto je bio, nego mu je bio potreban izgovor, pa je na kraju dobio gangrenu i odsekli su mu nogu i nije mogao dalje da prezivi…Dakle, na reci mog pokojnog dede koji je uvek govorio „Ne psuj na lebac“, a bio je fin covek i umeo je, kao pravi Sremac, da koristi i slovo H kad hoce. Bio je i lep covek i umeo je da pocepa patike kad plese, za jedno vece. Moja baba Spasenija za njega kroz prozor pobegla. Takva je to ljubav bila.

Pa sta sad?

Sta bi ja da kazem o obrazovanju, a da bude lepo i afirmativno.

Nisu deca kriva. Toliko.

Ali nije to tema.

…Dakle, ovih dana sam bila deo  obuke iz oblasti primenjenog pozorista Centra za pozorisna istrazivanja ApsArt na Novom Beogradu.

http://www.apsart.org/index.php?id=48

Projekat je podrzalo Ministarstvo rada, zaposljavanja i socijalne politike, a spiritus movens celog projekta je Aleksandra Jelic, rediteljka.
http://zena.blic.rs/Poslovna-zena/4088/Zatvor-je-za-mnoge-kazna-a-za-mene-je-zadovoljstvo
Projekat je jos u toku, ja cu dobiti sertifikat da mogu da radim sa decom sa posebnim potrebama pozorisne projekte ovog tipa, jer sam se prilicno nespremna nasla u situaciji kada je u srednje skole uvedena inkluzija, da sa nekom decom uopste ne mogu da izvedem planirani plan i program…A treba stici do njih i njihovih dusa. Meni je to uvek najvaznije, kao profesoru maternjeg jezika. Da deci dotaknem dusu.

Ekipa je sjajna, jako se zabavljamo, svasta sam naucila, mnogo plesala i smejala se, malo glumatala, shvatila da kao neko ko ceo zivot pise, ne mogu da izadjem iz narativa…

Drugi dan sasvim intenzivnog kursa, koji traje oko osam sati dnevno sa maleckom pauzom za rucak, sam se istinski potresla. Zato i pisem ovaj tekst.

Radili smo neke vezbe sa dr Paul Murray
http://www.apsart.org/index.php?id=247
u kojima je sustina bila izgradnja poverenja na metaforicnoj relaciji predavaca/ucenika.  Imas zatvorene oci i neko te malim prstom jedne ruke vodi za tvoj mali prst kroz prostor, medju drugim ljudima….Tvoji vodici se smenjuju, najvise do troje. Posle menjas ulogu i ti vodis druge. Bila sam prvo ona koja vodi, pa sam bila vodjena….Treca osoba koju sam vodila se strasno opirala, do toga da je izazivala prilcnu kolicinu agresivnosti kod mene, sto me nije iznenadilo, znajuci moju burnu i zestoku prirodu. Zato sam i otisla na specijalizaciju. Da ne budem gruba sa decom koja nesto ne mogu. Jasno?

Iznenadilo me je nesto drugo. A to je da sam uzivala u mraku i osecaju da se sa puno poverenja prepustam nekome da se brine o meni, da se ne povredim. Iznenadilo me je i to, da sam nepogresivo vise uzivala kada bi me vodio muskarac, i da sam, iako je sve bilo totalno bez glasa i bez ikakvog indiciranja pola, apsolutno znala kada i da li me vodi muskarac ili zena. Pomislila sam, da se tako sa lakocom prepustam u stvarnom zivotu dogadjajima i ljudima, radosti i svemu sto zivot nosi da bi bila…apsolutni vladar sveta i svog zivota za koji nekad sa gorcinom osecam kako mi klizi iz ruke. Iskreno.

Pomislila sam da se ustvari deca tako sa poverenjem prepustaju i svojim roditeljima i nama, pedagozima i da zaista imamo ogromnu odgovornost kada su njihovi mali zivoti u mraku neznanja u nasim rukama.

I da vrlo cesto, mi odrasli, ne znamo sta radimo.

Klinci znaju ogroman broj ruznih reci, vise nego ikad, pa zato odrasli cesto misle da su se deca pokvarila. Ali znaju i ogroman broj lepih…I sta mi radimo sa tim?

Sta mi radimo sa tim?

Druga stvar koju sam naucila u RTS kao novinar je da brzo nadjem poentu kad hocu, da ekonomisem sa recima i da stalno budem svesna odgovornosti koje one nose.

Zato mislim da i ove prazne stranice naseg virtuelnog prostora uvek moraju da imaju neki visi smisao i znacaj od banalnog i trivijalnog.

Rec ima specificnu tezinu i obavezuje.

Ne bih volela da pisem nesto ovako javno, cega bi se posle stidela.

Cak i kad se igram. Nekoga mrzim ili volim.

Ali, sutra je novi dan, a ja, ja se bas radujem…

 

 

15

Веб-место покреће WordPress.com.

Горе ↑