Nemam pojma sta smo vecerali. Preplakala sam celu veceru. Nemam pojma ni kad se prijavio na recepciji, ni kad smo se popeli u sobu. Nemam pojma…
Doneo mi je poklon,koji nisam ni pogledala i rekao mi da treba da idemo kuci i da se manem corava posla i sta mi je falilo, dok je on bio po sluzbenim putovanjima a ja kupovala, kupovala, kupovala! Pitao me je sta se to desava sa mnom,kakva sam zena to postala i dokle tako?
Da njemu treba zena, a ne medjunarodni spijun. To mi je rekao. I da ne bi ni dosao, da nisam u toj vukojebini. I to je rekao, a on nikad ne psuje. Zapalio je cigaretu, a on ne pusi. Kada sam ga pitala za druge zene, cutao je. Kada sam ga pitala da li me voli, cutao je. Kada sam pitala da li mogu da zavrsim bar zapoceto, cutao je. Rekla sam mu da onda ostajem i da on moze da ide. Ne uvece, nego ujutru, zato sto kisa pada. Rekla sam mu da uzme drugu sobu i da ne mogu da provedem noc sa njim. To sam rekla vise iz ocaja, kao najekstremniju meru, a on se odmah slozio…Izasao je iz sobe bez reci. Celu sam noc povracala. Zaspala sam izmucena u neko doba.
Recepcija me je probudila u devet sati. Pitala sam ih gde mi je muz, a recepcionerka mi je ljubazno i sa nekim zluradim zadovoljstvom u glasu rekla da““se gospodin odjavio rano ujutru i izleteo iz hotela kao furija“…
Eto.
Toliko o ljubavi.
Nije mi ostavio ni poruku na recepciji.
Odmotala sam poklon. Bila je to divna zelena Hermesova marama. Valjda je to bio novootkriveni smisao za humor – zeleno, muslimani, Novi Pazar, nikabi, burke, zarovi, feredze…
Nije mi bilo smesno. Ni malo.
Mozda bi on voleo da ja tako zivim – zavijena u svoje kupovine i svoju usamljenost…
Ne znam. Stara Vladislava bi sad sigurno mnogo mislila o tome.
Nova ima vrlo skori sastanak sa Muftijom…
Obukla sam se krajnje jednostavno i ogolelo. Crnu rolku, crne pantalone, koje su fino padale niz moje bokove, ravne cipele, male rukavice i crni kaput. U usi sam stavila samo krupne i rusticne mindjuse od kovanog srebra, koje inace volim da nosim i jak i veliki sat sa srebrnom narukvicom. Da ne izgleda kao da nekoga zalim, nego da sam zena na koju se moze racunati…
Valjda…
Pomislila sam gorko u sebi, sumno udisuci hladan vazduh kasabe u koju sam se uputila, peske. Jutro je bilo kao mleko, maglovito i belo. Kao moja neizvesna buducnost…Isla sam ulicama cepeneka i ceramida, zapinjuci i tumarajuci…
No way out.
Razmisljala sam o ironiji da ovaj mali grad, ima cak dva univerziteta…Smejurija…Mehmedspasicev je bio stariji od drzavnog… Prosla sam pored ovog drugog. Lepa i svetla zgrada…Da li je ona Srbiji trebala? Realno gledano, da u ovoj drzavi postoje ikakvi kriterijumi koji bi vodili racuna o kvalitetu fakulteta i univerziteta oba univerziteta u Novom Pazaru bila bi zatvorena. I ne samo univerziteti u Novom Pazaru, vec i gotovo svi univerziteti u Srbiji. Zatvorili bi se svi i osnovao jedan koji bi okupio najbolje profesora sa svih univerziteta i to bi bilo dovoljno za jedan, u evropskim okivirima, skroman univerzitet. To je realnost. Ne moze stanje u visokom obrazovanju da bude ni bolje, ni gore od stanja u drzavi. Cak bih rekla da je stanje u drzavi u najvecoj meri odraz stanja u obrazovanju, posebno visokom. A kako ne postoje nikakvi kriterijumi, danas u Novom Pazaru imamo najezdu instant magistara, doktora nauka itd… Zao mi je sto ovo pisem, ali imala sam prilike da se susretnem sa par turbo doktora nauka iz Novog Pazara i mogu mirne duse da kazem da je to tuga jedna…Nis, Pancevo, Subotica…
Sta cu mu ja?
Pitala sam se u maglustini koja je bila sve gusca…
Morala sam da pitam retke prolaznike za pravac…
Jedan ljubazan starac me je cak odveo do moga cilja…
Zgrada je bila divna. Bela i otmena, sa urednim travnjacima i drvetima okolo. Prostor je bio cistiji i uredniji od i jednog beogradskog studentskog, na zalost. Mozda je novosadski kampus mogao da konkurise ovome, ne znam.
Postmoderan prostor minimalisticke arhitekture sa jedva primetnim obelezjima finog, orijentalnog . Nisam cekala na prijem ni pet minuta, primljena sam neverovatno poslovno i ljubazno i u zgradu i kod samog Mehmedspasica.
Bila sam iznenadjena kada sam ga ugledala,iako sam ga znala sa tv-a.
Bila sma iznenadjena, iako sam citala P…….
Sacekao me je jedan istinski fensy frajer, mocnog i inteligentnog pogleda, koji nije skrivao zadovoljstvo onim sto vidi ispred sebe. Postmoderan kao i zgrada. Minimalista sa jedva nagovestajem…
Utisak je kvario muskarac koji je stajao u cosku divne, svetle, elegantne i udobne kancelarije.
On je izgledao kao zemunski tvrdi momci, oni najgori.
Pomislila sam, obzirom ko me je uputio u Novi Pazar, da i pripada drustvu iz zemunske stranke.
Ej Srbijo. Najraznovrsnijih mracnih strasti i interesa.
„Mi smo dosta dugo čekali da Sunce univerziteta obasja ovo parče neba iznad nas, ali to čekanje nas nije nimalo pokolebalo, i mi smo odlučni da doista, ulažući svoj trud, oslanjajući se na sve potencijale ljudi koji žive na ovom prostoru, uživamo u tom Suncu. Istina, mnogo je tamnih, zloslutnih oblaka nadvijenih, kako nad ovim, tako i nad mnogim drugim prostorima, tako da će tom našem Suncu trebati puno svjetla da ih odagna. A mi smo uvjereni, uz Božiju pomoć, da će to Sunce uspjeti odagnati sve te zloslutne oblake, bilo da se taj oblak zove droga, kriminal, korupcija ili neki drugi oblik nemorala.
Mi smo potpuno svijesni jedne činjenice, a to je da je Bog dragi dao da živimo na ovom raspuću. Ovo sandžačko raspuće je u teškim vremenima jedna teška vjetrometina, gdje nije bilo baš lahko postojati i opstati. Ali to isto raspuće zapravo predstavlja mjesta susreta kultura, civilizacija i vjera. Dobro dosli. Sjedite.“ Bile su prve reci koje sam cula od gospodina.
Pomilslila sam ironicno i fascinirano: „Bogte. Pa ovo je zvanicno“!
AleksandraNM 