Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Sandzak

Kisa i moje nove cipele

Pogledala sam kroz prozor. Kiša je opet padala. Slusala sam ga, pokusavajuci da odgonetnem koja je moja bedna uloga u ovoj pozorišnoj predstavi u „kojoj se glave i carstva gube“. Mislila sam kako mi je kiša sada saveznik. Spira osecaj gorcine.
Dok je iz uvazenog Mehmedpasica sipala bujica, narcisoidna i opasna, mislila sam i o sebi. Kako ne mogu večno ostati u Novom Pazaru. I kako se, kad tad, moram vratiti svojoj kuci. I kako, odjednom mi je bilo kristalno jasno, i dalje volim svoga muza. I kako moramo naci zajednicki put kroz ovu magluštinu od naseg zivota. I kako sam, dok smo isli iz restorana do sobe, u tih nekoliko zajedničkih koraka , imala jasan osecaj zajednistva…Kao kad nekog izgubljenog pronađes. I kako ova prica mora imati srecan kraj.
Jer se samo price sa srecnim krajem citaju.

Mehmedspasić je i dalje govorio. Verovatno ga je moje cutanje provociralo. Verovatno sam delovala nepristojno, mada sam se trudila da gledam smerno, u vrhove svojih cipela…

Kako je monolog isao dalje, nazirala se i moja uloga u ovoj raboti: nametnuti evropske standarde obrazovnom procesu koji se opasno opire evropeizaciji…Na šta bi licilo u krajnjoj liniji, da ekstremni verski vodja, musliman, namece , bez obzira na Univerzitet, ciji je osnivac bio, evropske standarde!?
Trebalo je od Evrope uzeti najbolje sto je davala, provuci to izmedju redova, da se ne primeti. Tiho i necujno. Odatle i žena u celoj priči. Nisam bila bitna ja. Bila sam samo pion, napokon sam shvatila.
Zena nece udarati na sva zvona. Nece biti VAZNA i nametljiva. Nece traziti specijalnu nagradu i biti heroj. Zena ce proci, neumitno i neprimetno, kako prolazimo sve. I niko je nece primetiti…Osim…

Ako ima dobre cipele. I noge. Da iste iznese.

Opet sam pogledala u vrhove mojih.
Da li se to vidi mala mrlja od blata na njima!?
Da li cu proci u ovoj teskoj prici neokaljano?
Ili ce me ona zauvek promeniti?
Ili sam vec promenjena, samo ne vidim to!?

„Evo i Bil Laden je ubijen, ali terorizam u svetu nece nikad! U vojnoj rezidenciji u Karađorđevu pored Bačke Palanke pokojni predsjednici Srbije i Hrvatske su 1991. godine dogovarali podijelu Bosne i Hercegovine. A sad…Vidite sta imamo sad!“ Slavobitno je uskliknuo moj vrli sagovornik. „Svi znamo da je proces evropskih integracija zemalja regije od izuzetne važnosti, kao i da je regionalna saradnja neophodan preduslov uspjeha tih integracija. Ipak, nepravda koja je napravljena Bosnjacima i Albancima Belinskim kongresom, pocela je da se ispravlja. Bosne je bilo prije Srbije i CG, a o Hrvatskoj da i ne govorimo. Bit ce Bosne i Bosnjaka, a i Sandzaka u Bosni, to dobro upamtite. Ne zaboravimo da je skoro deset miliona Bosnjaka u Turskoj i da jos mnogi cuvaju svoje tapije i da je Bosna, Sandzak i veliki dio Srbije gruntovno Bosnjacki.“
„Uz duzno postovanje…“ Krenula sam da se meskoljim, prilicno oborena sa nogu, iako sam sedela, ovim predavanjem.
Nije mi dopustio komentar:“Jedan musliman ne moze imati drugi cilj osim Alahovog zadovoljstva. Ostalo su sve sredstva. Ipak, a ovo ne kazem prvi put – ono što se događalo na trgu u Kairu moglo bi lako da se dogodi na Trgu Isa-bega u Novom Pazaru ili na Trgu Republike u Beogradu. Balkan je zemlja Ilira, pa nije samo njihovo do Nisa, nego do Dunava i Save, a Bosnjaci su potomci tih drevnih balkanaca.
Vi Srbi ocekujte egzodus i seobu, jer dosta ste zla nanijeli narodima sa Balkana…“
Zastao je, nasmesivsi se:“Ipak, nisam ni malo dzentlmen. Sta bi ste popili?“
Bilo mi je muka po ko zna koji put…
Sta bre da pijem, kad su mi najavljene Seobe, po ko zna koji put u nacionalnoj istoriji.
Samo sam mahnula rukom, sto je u ovom svetu ocito imalo neko drugo znacenje.
Gorila je otvorio vrata, na kojima je stajao kelner sa neverovatno šarolikim posluzenjem. Slatko u svim oblicima – tulumbe, baklave, tufahije, orasnice…
Too much sugar…
Pomislila sam.

Sedela sam i jela kolace. Pocelo je kao da ne ispadnem nepristojna… Jedan mi je iscurio na moje decentno i eklektično crnilo. Sa sve orasima.
Setila sam se kako sam se napila sa Hamzom. Sta je to sa mnom i sa muslimanima u Srbiji??? Navode me na prežderavanje.

Sedela sam, slušala i umesto knedli, gutala te teške i lepljive slatkiše koje odavno ne volim…
Gospodin je bio opasno iznenadjen mojim apetititom. Valjda je naucio na novopazarske bule koje sigurno pred muskarcem usta nisu otvarale, osim u nekim prilikama…
Sa čeznjom sam se setila studentskih dana, kada smo sa ovakvim slatkisšima mlatili po finom afganistancu.
Morala sam nešto da kažem:“Uvazeni gospodine“, nakasljala sam se pročistivši grlo od meda – “ da je sinoc bilo autobusa, ne bih ni bila sa Vama ovde na razgovoru…Molim Vas“…
Htela sam jos da kazem da skrati priču, pa da krenem mojoj kuci, ali se on slatko nasmejao: „Pa šta Vi mislite gde ste?! Pa mi imamo bolje veze do Beograda nego Ovča, Borča i Crvenka koji su samo sa druge strane pančevackog mosta. Autobus, moja Vladislava, za Beograd ide na svaki sat, nego sam hteo da Vas vidim…Jos se prepricava dogodovština o vama i onoj zmijurini u Turskoj. Ah, tako ste me nasmejali…Kako se ono zvala zmija!?“
„Bo“, procedila sam kroz zube, potpuno ponizena, trpajuci jos jedan zalogaj baklave u usta. Pogledala sam cipele. Bile su umazane od meda koji je, ko zna kako, kapljao sa kolaca. Odlučila sam da kad dodjem kuci sve sa sebe bacim u kantu za djubre. I vise se ne osvrćem.
Kako je poceo da se smeje, tako je i prestao. Pogled mu je sve vreme bio zlurad i potcenjujuci, sa malom dozom dosade. Osecala sam se kao Ahmet Nurudin kad ide da moli milost za brata, a svi od kojih ista zavisi, gledaju kroz njega kao kroz staklo.
„Ustvari, imam zadatak za Vas, Vladislava. Inače, ne brinite za povratak. Vratice Vas Goran. Poznajete ga, zar ne?“ Upitao je vise retorski, nego zainteresovano.
Klimnula sam glavom, pomireno.
„Treba da uz Torinski, koji Vam je vraćen, dodate i klauzulu koja ce zadovoljiti nas Bošnjake u svim carstvima…Ona je spremna. Ne treba da Vam kazem, od kolikog je znacaja, da tih par recenica provucete u Ministarstvu…“
Htela sam da prokomentarišem, ali sam zaustavljena jednim pokretom njegove obrve… „Znate da Vasa vlada sve vise zavisi od Turske drzave, i ekonomski i kulturno…Klauzula je pripremljena u Turskoj. Nismo hteli da namecemo sporazum, pa smo pustili da sve izgleda kao kradja.. Da se sve resi tiho i bez buke. Kada je o obrazovanju mladih reč, svi smo osetljivi…Izraziti i radikalni sledbenici bi se ljutili da uzimam ista iz Evrope…A ja nisam tako kratkovid…Treba uzimati sa svih strana…a to kazite ministru. Neka to izgleda kao potez dobre volje Srbije…I svi cemo biti zadovoljni…“
Naglo je ustao, sto je bio jasan znak da je audiencija, sada je bilo jasno da je o tome reč, gotova.
Njegov čuvar mi je otvorio vrata i ja sam sva ulepljena, otpuštena.
„Samo idite do recepcije, tamo Vas čeka dokument“. Rekao mi je gorila naprslim glasom.
Gospodin Mehmedspasic je vec bio zaronio u neke papire, jedva mi klimnuvsi glavom na pozdrav.
Na recepciji sam dobila kovertu i komentar, da me auto čeka na prilazu zgradi.
Sve je bilo organizovano savršeno.
Kiša je stala, a magla se davno povukla. To sam videla i kroz prozor prijemne sobe.
Išla sam u mojim umazanim cipelama ka Goranu, koji je polušeretski, poluzabrinuto, izvirivao kroz prozor: „Pravo za Beograd, a?“
„A moje stvari?“
„Ma sve sam Ti spakovao. Sedaj! Idemo kuci!“
„Za Beograd“.

Pomislila sam sa olaksanjem.

Kisa i moje nove cipele

Nemam pojma sta smo vecerali. Preplakala sam celu veceru. Nemam pojma ni kad se prijavio na recepciji, ni kad smo se popeli u sobu. Nemam pojma…

Doneo mi je poklon,koji nisam ni pogledala i rekao mi da treba da idemo kuci i da se manem corava posla i sta mi je falilo, dok je on bio po sluzbenim putovanjima a ja kupovala, kupovala, kupovala! Pitao me je sta se to desava sa mnom,kakva sam zena to postala i dokle tako?

Da njemu treba zena, a ne medjunarodni spijun. To mi je rekao. I da ne bi ni dosao, da nisam u toj vukojebini. I to je rekao, a on nikad ne psuje. Zapalio je cigaretu, a on ne pusi. Kada sam ga pitala za druge zene, cutao je. Kada sam ga pitala da li me voli, cutao je. Kada sam pitala da li mogu da zavrsim bar zapoceto, cutao je. Rekla sam mu da onda ostajem i da on moze da ide. Ne uvece, nego ujutru, zato sto kisa pada. Rekla sam mu da uzme drugu sobu i da ne mogu da provedem noc sa njim. To sam rekla vise iz ocaja, kao najekstremniju meru, a on se odmah slozio…Izasao je iz sobe bez reci. Celu sam noc povracala. Zaspala sam izmucena u neko doba.

Recepcija me je probudila u devet sati. Pitala sam ih gde mi je muz, a recepcionerka mi je ljubazno i sa nekim zluradim zadovoljstvom u glasu rekla da““se gospodin odjavio rano ujutru i izleteo iz hotela kao furija“…

Eto.

Toliko o ljubavi.

Nije mi ostavio ni poruku na recepciji.

Odmotala sam poklon. Bila je to divna zelena Hermesova marama. Valjda je to bio novootkriveni smisao za humor – zeleno, muslimani, Novi Pazar, nikabi, burke, zarovi, feredze…

Nije mi bilo smesno. Ni malo.

Mozda bi on voleo da ja tako zivim – zavijena u svoje kupovine i svoju usamljenost…

Ne znam. Stara Vladislava bi sad sigurno mnogo mislila o tome.

Nova ima vrlo skori sastanak sa Muftijom…

Obukla sam se krajnje jednostavno i ogolelo. Crnu rolku, crne pantalone, koje su fino padale niz moje bokove, ravne cipele, male rukavice i crni kaput. U usi sam stavila samo krupne i rusticne mindjuse od kovanog srebra, koje inace volim da nosim i jak i veliki sat sa srebrnom narukvicom. Da ne izgleda kao da nekoga zalim, nego da sam zena na koju se moze racunati…

Valjda…

Pomislila sam gorko u sebi, sumno udisuci hladan vazduh kasabe u koju sam se uputila, peske. Jutro je bilo kao mleko, maglovito i belo. Kao moja neizvesna buducnost…Isla sam ulicama cepeneka i ceramida, zapinjuci i tumarajuci…

No way out.

Razmisljala sam o ironiji da ovaj mali grad, ima cak dva univerziteta…Smejurija…Mehmedspasicev je bio stariji od drzavnog… Prosla sam pored ovog drugog. Lepa i svetla zgrada…Da li je ona Srbiji trebala? Realno gledano, da u ovoj drzavi postoje ikakvi kriterijumi koji bi vodili racuna o kvalitetu fakulteta i univerziteta oba univerziteta u Novom Pazaru bila bi zatvorena. I ne samo univerziteti u Novom Pazaru, vec i gotovo svi univerziteti u Srbiji. Zatvorili bi se svi i osnovao jedan koji bi okupio najbolje profesora sa svih univerziteta i to bi bilo dovoljno za jedan, u evropskim okivirima, skroman univerzitet. To je realnost. Ne moze stanje u visokom obrazovanju da bude ni bolje, ni gore od stanja u drzavi. Cak bih rekla da je stanje u drzavi u najvecoj meri odraz stanja u obrazovanju, posebno visokom. A kako ne postoje nikakvi kriterijumi, danas u Novom Pazaru imamo najezdu instant magistara, doktora nauka itd… Zao mi je sto ovo pisem, ali imala sam prilike da se susretnem sa par turbo doktora nauka iz Novog Pazara i mogu mirne duse da kazem da je to tuga jedna…Nis, Pancevo, Subotica…

Sta cu mu ja?

Pitala sam se u maglustini koja je bila sve gusca…

Morala sam da pitam retke prolaznike za pravac…

Jedan ljubazan starac me je cak odveo do moga cilja…

Zgrada je bila divna. Bela i otmena, sa urednim travnjacima i drvetima okolo. Prostor je bio cistiji i uredniji od i jednog beogradskog studentskog, na zalost. Mozda je novosadski kampus mogao da konkurise ovome, ne znam.

Postmoderan prostor minimalisticke arhitekture sa jedva primetnim obelezjima finog, orijentalnog . Nisam cekala na prijem ni pet minuta, primljena sam neverovatno poslovno i ljubazno i u zgradu i kod samog Mehmedspasica.

Bila sam iznenadjena kada sam ga ugledala,iako sam ga znala sa tv-a.

Bila sma iznenadjena, iako sam citala P…….

Sacekao me je jedan istinski fensy frajer, mocnog i inteligentnog pogleda, koji nije skrivao zadovoljstvo onim sto vidi ispred sebe. Postmoderan kao i zgrada. Minimalista sa jedva nagovestajem…

Utisak je kvario muskarac koji je stajao u cosku divne, svetle, elegantne i udobne kancelarije.

On je izgledao kao zemunski tvrdi momci, oni najgori.

Pomislila sam, obzirom ko me je uputio u Novi Pazar, da i pripada drustvu iz zemunske stranke.

Ej Srbijo. Najraznovrsnijih mracnih strasti i interesa.

„Mi smo dosta dugo čekali da Sunce univerziteta obasja ovo parče neba iznad nas, ali to čekanje nas nije nimalo pokolebalo, i mi smo odlučni da doista, ulažući svoj trud, oslanjajući se na sve potencijale ljudi koji žive na ovom prostoru, uživamo u tom Suncu. Istina, mnogo je tamnih, zloslutnih oblaka nadvijenih, kako nad ovim, tako i nad mnogim drugim prostorima, tako da će tom našem Suncu trebati puno svjetla da ih odagna. A mi smo uvjereni, uz Božiju pomoć, da će to Sunce uspjeti odagnati sve te zloslutne oblake, bilo da se taj oblak zove droga, kriminal, korupcija ili neki drugi oblik nemorala.

Mi smo potpuno svijesni jedne činjenice, a to je da je Bog dragi dao da živimo na ovom raspuću. Ovo sandžačko raspuće je u teškim vremenima jedna teška vjetrometina, gdje nije bilo baš lahko postojati i opstati. Ali to isto raspuće zapravo predstavlja mjesta susreta kultura, civilizacija i vjera. Dobro dosli. Sjedite.“ Bile su prve reci koje sam cula od gospodina.

Pomilslila sam ironicno i fascinirano: „Bogte. Pa ovo je zvanicno“!

Website Powered by WordPress.com.

Горе ↑