Da li ste ovih dana pokusali da udjete na sajt Ministarstva kulture?
Isti izgleda kao Potemkinova sela, ili kao istinsko stanje u kulturi: osim naslovne strane cesto na ostale klikove dobijete „this webpage is not available“.
Ponekad se stranice i pojave. Kao kultura za po potrebi, na kasicicu. Kao soba za po potrebi u Hogwartsu, skoli magije u kojoj se ucio najveci mag svih vremena, tako misle moji sada vec uveliko odrasli sinovi, Harry Potter.
Istina, mesto na kome se Ministarstvo nalazi je lepo: U Vlajkovicevoj, tik uz Skupstinu. Da se zna da smo jedna kulturna drzava. Kad nam gosti dodju, mislim.
Mada…Ne bih trebala da ujedam ruku koja me hrani, ispostavilo se mnogo bolje nego ona stara, u Ministarstvu obrazovanja.
Tamo su plate bile…kao i u prosveti profesorske, dakle bedne…
A osim toga, od kad mi provalise u podrum i pokrase mi one silne cipele, sumnjam na sve i svakoga: eto sta je ostalo od stare Vladislave.
Zena senki i spijunaze. Voajera, prisluskivanja i pakosnih ljudi..
Eto.
Jasno Vam je valjda sta se dogodilo?
Kako je dosla nova vlast, napravila je promene u administraciji.
Kao neko ko je uradio ozbiljne poslove za staro Ministarstvo ( o deklaraciji ni rec, molim, o tome ja nista ne znam) naravno, nisam dobila otkaz. Ipak se majcica Srbija brine za svoju birokratiju.
Prebacena sam u kulturnjake.
Da se razumemo, ni ovde plate nisu bog zna kakve. Ali ja sam na posebnoj apanazi, a to cete saznati kad dodje vreme.
Sve polako i po redu…
Ja sam ipak tradicionalna zenska, a ovo nije nekakav postmodernisticki shit.
Ma zivot u Beogradu ima svojih cari kad radite u centru grada, i promenili ste zlosrecno ministarstvo !
Prvo, vise ne idete pred Zeleznicke stanice i ne gledate srpsku bedu svaki dan, drugo ne idete putem svih srpskih strajkova. Nekako su oni susreti ispred Skupstine otmeniji. I kad su nasilni. Noblesse oblige, uvek, kazem ja.. I nekako je lepo kad znate ko sve od znamenitih Srba voli da svrati u skupstinski bife..Nekako se valjda oseca blizim Olimpu, sta li. Znam jednog srpskog pisca koji je digao vikendicu odmah pored jos Titovog odmaralista na Fruskoj gori, mestu na kome se i dan danas donose vazne odluke. Valjda covek da se inspirise, sta li. Mada mi nije jasno, da li je moguce da su ga u poslednjih trideset godina sve vlasti zvale da srce viski o trosku drzave!?
Znam, znam. Zla sam postala, pa to ti je.
Nista vise suze i cipele.
Nista suze.
Cipele moze.
I razvela sam se. Okrenula list, tako sam cula da to zovu neke zene, sveze razvedene…
Ja to ne zovem nikako. Nekako je samo doslo. Kao necastivi. Kao mracna mrlja. Mrak. Usamljenost.
Nisam mogla dalje. Iako, na pocetku, posle mog povratka sa Dunava, nije izgledalo tako.
Sinovi su me podrzali, iako nerado. Moj muz, moj bivsi muz, u sustini nije los covek. To i dalje mislim. Samo je cutanje postalo previse glasno. Urlalo je. Cutanje. Kao provalija, rezanje besnog psa. Tiho i duboko. Na ivici opasnog nasilja. Sigurna sam da je ovako bolje i cistije.
Mozda se nekad i kresnemo, ko zna. Vec kad to u braku nismo radili.
Mada vidim da me muskarci sada drugacije posmatraju. Nekako kao da sam frivolna.
Razvedena?
Aaa. Sa znalackim klimanjem glave.
Izgubila sam i neke zene oko sebe.
Kao da cu se odmah baciti na njihove uflekane muzeve, sta li?
Ma ja sam se u sustini bojala vezivanja, iako to nekad nije bilo tako.
Svet se promenio, pa i ja.
Pre sam isla na pilates (opusti misic malog prsta, obrve, obraza), a sad igram uz Zumbu.
I imam sirok osmeh na licu i kad hodam ulicom.
Jebe mi se.
Simbolicno, mislim.
Za ostalo cemo da vidimo.
Inace, Ministra jos nisam upoznala. Vidjala sam ga na hodniku u prolazu, lepo se javi, ipak je on dendi beogradski. Koliko cujem, bio je i maneken, nekada, izmedju ostalog. Skroz renesansni tip. Vidim da se na njega pale sve sekretarice. Na onog prosvetnog, nije se palio niko. Vitak i prosed, sa tim prodornim plavim ocima. Je ovaj, ne onaj, da se razumemo.
Mislim da nema pojma sta radi u ministarstvu.
Mislim da je Ministarstvo trenutno za ukras kao nesrecno Narodno pozoriste u centru grada posle paljevine. U sustini, bilo je mnogo lakse raditi u Ministarstvu obrazovanja. Prosvetari su skroman i radan svet, intelektualci. Negde znaju gde smo. Imaju i ideale. Sem mozda nekih univerzitetskih profesora, laktarosa i iluzionista, koji su u tom poslu zbog sebe, a ne zbog dece, studenata.
I ono ministarstvo je uvek, ali uvek, imalo malo novca na raspolaganju, pa su se ljudi sirili koliko mogu. Sve do one nesrecne Torinske deklaracije o kojoj i ovako ne znam nista.
A ovde. O moj bogo. Koliko je ovde polje delovanja.
Koliko razlicitih ljudi!!!
Mi sto smo preraspodeljeni iz drugih ministarstava se drzimo nekako zajedno.
Druzim sa Ljubicom iz ukinutih Dijaspora. Sta ta sve zena zna!!!
Ma ja sam za nju mala.
Ona je inace udovica. Od nje muskarci beze kao djavo od krsta, tako ona kaze. Mada vidim da se mnogi vrzmaju oko nje.
Ovi sto su sad dosli u Ministarstvo, su moram da kazem, bas neka poluobrazovana gomila. Koja se divi svemu krisom, a ovako drze nos visoko. I vode neku partijsku disciplinu, kao da su u Titovom vremenu, ranih pedesetih.
I posle Tita Tito.
Meni je zapala Vojvodina na jednom jedinom sastanku koji smo imali od kad je ovaj novi usao u Ministarstvo. I taj sastanak je drzao njegov zamenik, covek iz kulture, vec trideset godina. Stari operativac.
Zna gde djavo spava, kao i Ljubica.
Kad kazem Vojvodina, mislim na sve: nacionalne manjine, izdavastvo, izlozbe, festivale, institucije, muzeje, pozorista…O moj boze, ko ce se tu snaci. Ispricacu Vam o nekim sastancima koje sam imala. Ma, koja kolicina kulturtregera i hohstaplera je u kulturi. Necete mi ni verovati kad to saznate. Ma, koja kolicina divnih amatera, entuzijasta, lepota je u kulturi.
I Kikinda i Zrenjanin i Sombor i Vrsac i Pancevo i Sid i Kovacica i Srpska Crnja i Novi Sad, naravno. I srpska scena u Rumuniji i Madjarskoj.
Koliko malo mogucnosti i koliko zelja da se dotaknu zvezde.
Ne znam kako cemo.
AleksandraNM 