Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Terzo Piano

Ne znam ti ja ništa

Ne znam da li ste nekad gledali zmiju u oči – znate, ako ste me čitali, da ja jesam. O, još kako. Ima taj providni kapak koji se pomera ne kao ljudski, nego sa leva na desno, tako da jedva primetite treptaj. Ili ga ne primetite uopšte. I mečite kao žaba koju guta sa zadnjice malecna belouška. Mogli bi da pobegnete, ali vas prokleta serpentina ne pušta, užasnute. Ili očarane, kako vam drago. Takav pokret je bio u oku moga domaćina kada sam prokomentarisala, više ne mogavši da ćutim, dok smo srkali poslednje zalogaje slasnog sosa od limuna sa jagnjeta, da je on prava Vukovar jedna priča, pokazujući njegovo staro zlato na dugmadi od košulje. Nasmešio se uglom usta, a čini mi se i da je nešto škljocnulo.

Bila sam preneražena. Bio je najstrašnija alfa koju sam videla u životu. Počela je i krv, sveža, da mi miriše pod nosom. Ličila je na moju, bila sam sigurna u to.

Posle svih svinjarija koje sam doživljavala poslednjih godina, gušenja, davljenja, gaženja, samo mi je falio predator lično.

I ovako moj život bez ljubavi, nije vredeo ništa. I ovako, moj život…Došlo mi da izvadim slike mojih sinova iz novčanika, koje i onako nisam nosila sa sobom.

Ništa nisam nosila sa sobom.

U suštini, ono što me je najviše zabrinulo, bila je činjenica da sam odjednom osetila da ovaj krasni primerak čudovišta koji je sedeo ispred mene nije bio glavni igrač, i da je iza njega stajao neko mnogo veći, opasniji i moćniji.

A ja nisam znala ko je to.

Pojma nisam imala.

Kada je progovorio, brišući svoje divne duge prste u najlepšu žutu salvetu koju sam videla u životu, stvari su ipak bile nešto jasnije. Nisam mogla da ga gledam u oči. Bila sam zgrožena,tom zmijurinom koja je virila iz njih.. Nisam mogla da ga gledam u ruke, misleći na lakoću kojom je delio šamare, tada u Vukovaru. Život i smrt, tada u Vukovaru. Gledala sam kroz prozor belog Terzo Piana u raskošni park obojen zlatnim bojama rane jeseni.

Život je bio tako blizu…

Tako blizu.

Govorio je o teritoriji koju neće deliti sa Todorovim, o tome da su i oni (ko su bili oni???) imali sva dokumenta koja je Vladimir prodao. Da je napad na nas tamo u zimskoj nedođiji bio greška. O tome da je moje prisustvo u Americi suvišno, i da su kao znak dobre volje u prilici da Srbiji ponude za otkup jedan deo otuđenog materijalnog dobra. Znak dobre volje je bila i ova rana večera i izložba. Valjda je bilo jasno da sve znaju o meni i šta volim, pokazao je rukom oko nas i u tanjir, jednim dokonim pokretom ruke naučene da deli milost i nemilost ( uglavnom ovo drugo). Da se on(i) neće služiti sredstvima kojima se služio Todorov, kao što su pretnje, i da mogu da komuniciram sa svojim Konzulatom u Čikagu, da bi što pre obavili razmenu. A da Todorova, čija delatnost im je poznata, ZABORAVIM.

Sedela sam sve ogorčenija i ogorčenija.

Šta sam ja?

Šahovska figura?

Nisam imala kome da se obratim.

Zbog skorog dolaska jedne velike delegacije naše države u NY, na Konzulat nisam mogla da računam. Svi, čak i u Čikagu, su bili mobilisani i na usluzi Predsedniku i njegovoj sviti.

Todorov me je držao u šaci. Brinula sam za bezbednost sinova svakako.

Amerikanci su mi ometali veze, bilo je jasno kao dan, toliko sam naučila ovih godina. U telefonu mi je škljocalo kao da sam na telegrafu.

Gorana nisam nalazila danima.

Jbt. Da se jadna…

Ustali smo iz restorana, zahvalila sam se na večeri i izložbi.

Dzoni me je ispratio i smestio u taksi koji je pozvao, komentarišući da ćemo sutra nastaviti razgovor, kada završim komunikaciju sa Konzulatom.

Bilo je divno rano miholjsko veče.

A onda sam sasvim neočekivano pala u jebenom američkom taksiju, u najdublji mrak u mom životu.

Fuck, fuck, fuck.

Da li je ovo bila smrt!?

A!?

Ne znam ti ja ništa

Umetnički institut sam obilazila samo spolja, vozeci bicikli, po Milenijumskom parku. To sam radila, dok sam se oporavljala od one gadne saobraćajke, a vreme postalo lepo i blago. Nisam bila unutra. Naročito me je očaralo novo krilo gde je i bila Magritova izložba. Bila je to prava poslastica za oko i dušu. Čitav niz galerija koji su obuhvatali moj omiljeni period u evropskom slikarstvu, od 1900. do 1950. Kad god sam na tako reprezenativnom mestu, čini mi se, nigde više nisam ushićena. Neka vrsta duhovne lenjosti mi nije nikad dozvoljavala da do kraja uživam u muzici. Zato sam uvek do kraja uživala u vizuelnom. Bre, volim lepotu, pa nek ide život. Prvi put u Italiji sam, kao tinejdžerka, dobila temperaturu na nervnoj bazi, skoro 39 stepeni, pred slikarstvom . Jedva sam gledala od vrtoglavice…Odavno nisam imala taj osećaj, koji se vratio svom silinom. Mislim da sam imala i temperaturu. Bila sam očarana i samim zdanjem, posebno tim neverovatnim staklenim krovom koji je kao leteći ćilim lebdeo nad zdanjem. Oh.

Dosta dugo sam sama lutala po izlozbi, jedva slušajući po svemu sudeći, sjajnog kustosa. Čini mi se da sam bila jedna od retkih zabludelih koji je nisu slušali. Moji domaćini, sa kojima sam došla, su se takođe izgubili u lepoti nadrealističkog majstora.

Duže vreme sam se zadržala pred njegovim Ljubavnicima. Dvoje ljudi pokrivenih, skoro zadavljenih glava u poljupcu. Navodno je tako nađena njegova majka koja se udavila, sa majicom preko lica, što je mladi Rene video: “ Moje slike su vidljivi prizori koji ništa ne skrivaju; one izazivaju misteriju i, doista, kada neko gleda moje slike, postavi sebi jednostavno pitanje: što to znači. Ne znači ništa, jer ni misterija ne znači ništa, ona je nespoznatljiva.“

Lebdela sam u svetu Magritovih apsurda, kada mi je diskretno prišao jedan mladi čovek i povukao me u stranu. Gospodin, pa mi je rekao ime i prezime skroz nepoznato, me je čekao u Terzu Pianu, po dogovoru.

Bila sam zadivljena kako je jedan takav lik dobio američko državljanstvo i novi identitet.

America, promised land.

America, the land of opportunity?

Website Powered by WordPress.com.

Горе ↑