Sedela sam pozadi u kolima, drzeci ruke na Goranovom naslonu. Imala sam neodoljivu zelju da ga odalamim po glavi, onako kako sam to, doduse jako retko, radila mojim decacima, kada bi za vreme jela, pravili neke gluposti.
Postajem opasno nasilna.
„Dobro“, rekoh,“osecam se gore nego kad me je smotao Boo. Mogao si me bar upozoriti…“
Goran se okrenuo ka meni, cak zaustavivsi auto:
„Ti stvarno imas jako visoko misljenje o meni. Sta mislis, da mene informisu bas o svakom koraku unapred?! I ja stvari saznajem, tek kad se dese.“
Prvi put sam ga videla da se nervira.
„Sta mislis, da je meni svejedno!? Insistirao sam da ostanem u Ismiru, onaj dan kad su te doneli iz bolnice. Ali, povukli su me.“
Pokusala sam da se ubacim, ali me je nestrpljivo zaustavio:
„Rekli su da nekog sa dosijeom kakav je moj, ne treba mesati sa Tobom. I da bi moje prisustvo napravilo od price medjunarodni incident…Ovako je to bila mala nezgoda sa nesmotrenom turistkinjom…“
Zacutali smo oboje.
Ja sam sedela umazana u secer.
On me je sa zaloscu odmerio, uzdahnuo i upalio motor:“Dakle, nista od nase vecere…“
Ja sam cutala i dalje zureci sa gadjenjem u moje cipele.
Onda sam otvorila prozor i bacila ih kroz isti.
Pomislila sam da skinem i svoje eklekticno crno, sa flekama, pa da i njega bacim kroz prozor. I umotam se u neko cebence koje je bilo pozadi…
Goran me je samo pogledao u retrovizoru i pustio muziku.
Na ceo sistem.
Odustala sam od striptiza i upitala ga:“ Kako si uopste stigao do sporazuma“?
“ Doneli su mi ga par sati posto su ti ga ukrali…Samo su ga kopirali…“
Sada sam bila stvarno…
Bez reci.
Kako se ono zove Sekspirova komedija – Much Ado About Nothing!?
Oh boze, prava sam Seherezada…
Ispredam price za poludelog sultana…
Kuca je bila u poprilicnom neredu, kada sam se napokon nasla u njoj. Stajala sam na vratima zeljno udisuci poznati miris. Momci su me oberucke docekali. Podsetili su me na vreme kad su bili mali i kada smo bili bez dilema. Svi smo bili srecni. Pricali smo u isti glas.
Beograde, Beograde, na uscu dveju reka ispod Avale, pevalo je moje srce, moja krv, moj zivot. „Necu vise da putujem nigde“. Objavila sam im, skidajuci pocepane carape sa nogu.
„Crna majko, sta Ti je to. Gde su ti cipele!?“ Pitao je moj mladji. Stariji ga je zaustavio jednim pokretom ruke, komentarisuci da im se otac redovno javlja i da mu je ispricao, do detalja, nas susret u Novom Pazaru. Pitao me je, da li moze da mu javi da sam stigla.
Klimnula sam glavom. Zivot nam se vracao u normalne tokove.
Bar sam se tome nadala.
Posle kupanja i pijenja nesice sa momcima, te detaljnog izvestaja koji sam im konacno podnela, legla sam da spavam.
Ne treba ni da vam kazem koliko se moj mladji decak uzrujao, kada je konacno sklopio celu pricu. Bio je uzasnut i ocaran u isti mah. „Moja majka, tajni agent 001!!! Kako cu ovo preziveti!? Sad mi je jasno sto se tata tako naljutio. Nije fer, trebala si ranije sve da nam ispricas“. Stariji je cutao. Iz njegovog pogleda sam shvatila da mu je otac rekao sve, odavno. Imala sam zmajeve za sinove, pevalo je moje srce, po drugi put ovog dana.
Beograd mi je bio divan. Mirisan, pun rascvetalog bilja i vetra, kao i moja porodica.
Posle desetocasovnog sna u kome nisam nista sanjala, ustala sam, spremila veliki dorucak koji sam pojela zajedno sa sinovima. Razgovarala sam i sa muzem. Kratko, ali slatko. Manje je bolelo.
Vikend koji je bio preda mnom, sam provela na reci.
Na stazi ispred kuce suncala se jedna velika i raskosna belouska, koja je podigla glavu kada me je videla, cak ni ne bezeci.
Izgleda sam naucila nemusti jezik.
Bila sam junakinja bajke.

  • Beograde, Beograde.