Apsolutno pomilovanje i vise od toga!!!
To je ono sto sam dobila kada sam se pojavila sledeci dan na poslu.
Mislila sam u glavi: mora da se blize te evropske integracije, cim je sef tako ljubazan.
A ko bolje poznaje sve zavijutke evropske administracije, sve mracne budzake i precice od mene?
Trenutno sam u stvari, bila jedan od najduze zaposlenih u Ministarstvu.
Bilo je par brilijantnih mladih, moram to priznati, ali njihove glave su bile jos uvek evropski usijane ; prvaci koji su se skolovali na najprestiznijim svetskim univerzitetima i koji jos nova saznanja nisu uspevali da usklade sa nasom scenom…Divni mladi rodoljubi koji su se ipak, i uprkos svemu vracali, da klepe nosom o nasu, srpsku, uzoranu ledinu…
Ostali su bili…trice i …kucine.
Trebala sam mu.
To je bila sustina ministrove ljubaznosti.
Nije znao gde mu je dupe, a gde glava…
A kao vrhunac, blizio se dan novoustanovljene male mature, kada ce svi osmaci, sa svojim roditeljima, babama i tetkama da kucaju na vrata Ministarstva, trazeci vezu za upis u zeljenu skolu…
Trebalo je razuzdanu gomilu drzati na uzdi…
Dakle, ministar mi je obecao; vracanje svih prinadleznosti, ukoliko hitno zavrsim sve sa odeljenjem u Pancevu koje je bilo kljucna ispostava novopazarskog Univerziteta. I uoliko se jednako brzo vratim u Beograd, da se prikljucim, rukovodeci naravno, operativnom timu za upis u srednje skole. Posle toga, vratice mi se svi evropski poslovi, svecano je obecao ministar. A i mogu da uzmem ceo godisnji odmor – od polovine jula do kraja avgusta, ako treba.
Trebalo je samo da se nadjem sa pancevackim dekanom, popijem kaficu, dam na uvid Torisnki i sacekam potpis..
Zasto sam onda bila tako uznemirena?
Jesam li ja to postala vidovita?
Vidovita stvarno?Isli smo na porodicnu veceru. Svi zajedno, posle… Skoro godinu dana. Ili je prosla i cela? Ne znam. Necu da znam. I necu ni da mislim. Muz mi je dosao lep, podmladjen, mirisan. Kao da i nije moj. Kao neki stranac. Nismo nista planirali. Uzivali smo u ponovo pronadjenim vezama. Ako smo ih pronasli. Ako smo ih pronasli.
Bili smo na Tasmajdanu. U onom istom restoranu u kome je i zapocela moja epska prica.
Toplo prolecno vece koje je rosila ona fina vodena izmaglica koju u tom restoranu pustaju na terasi, ne bi li gosti uzivali u ozonu. Eto, kisa me prati i simbolicno. Kada se vecera zavrsila, decaci, sada vec nasi momci, su insistirali da otac dodje sa nama kuci.
Ja sam cutala.
Ta odluka je ovoga puta bila samo i iskljucivo na njemu.
Vise nisam bila sigurna ni u sta.
Pa ni u ljubav.
Moj mladji sin je besno krenuo za mnom u toalet, posle mog cutanja. Siktao je. Bio je sladak.
Nesto u stilu – sta sad izvodis? Sta hoces vise? Da kleci pred Tobom? Sta li!?
Nisam htela nikakvo izvinjenje.
Htela sam toplinu u oku i izgubljeni sjaj.
To nisam videla.
Videla sam opustenost, zanimanje, brigu.
Ali, ne sjaj u oku.
Gde se to izgubilo?
Sin je bio ljut na mene. Urlao je u zenskom toaletu iz koga sam ga jedva izgurala:“ Da li si Ti mama, normalna!? Koliko Ti zeno, izvini, imas godina?! Kakav te sjaj u oku spopao? Da li si Ti, ne daj boze, u klimaksu!? Pa to ne traze ni moje devojcice, pobogu!!!“
E eto.
Hocu sjaj u oku.
Pre cu da crknem bez sjaja.
Duh je za mene najveci afrodizijak.
Eto.
To mu nisam rekla, naravno.
Pomirljivo sam ga posasoljila po njegovoj pametnoj glavici.
Srecom, usla je jedna zena u toalet, koja nas je pogledala sa prezirom.
Starija zena i mladji momak.
Ko zna sta je pomislila.
Moj pametnjakovic je sve ukopcao, pa je izleteo iz klozeta, kao furija.

U krevet sam to vece otisla sama.
Opet i opet.

Quod est inferius, est sicut id quod est superius…
Ono sto je dole, odgovara onome sto je gore…
Hermes Trismegistos

Sledeci dan su mi dosle obe sestre. I mama. Kao u mirovnu misiju. Osetila sam ozbiljnu nelagodnost. Slicnu onoj kakvu sam osetila kad sam pricala sa komsijom.
U stvari, nocas sam osetila, dok sam spavala, ozbiljan pritisak na grudima…
Kada sam otvorila oci, u krevetu pored mene, umesto mog muza, videla sam komsiju kako zuri. Ne pomera se. Samo zuri, onim njegovim urokljivim ocima. Pravo u moj mozak!!!
I nije ni go, ni u pidzami, pa da pomislim na nezdravu erotsku klimu koju sam verovatno sama stvorila oko sebe, nego onako obucen, u neku svilenu trenerku kakve je voleo da nosi; zeleno- plavu, naravno, u bojama lokal patriotskim.
Munze konza svuda. I na Novom Beogradu.
Zatreptala sam u soku, a on je nestao.
Da su tada i petlovi zakukurikali, kunem se, umrla bih!!!
Naravno, posle toga, o spavanju nije bilo ni reci.
I sad, posle takve noci ( a i na poslu je bilo ludo) samo su mi nedostajale njih tri.
Unosile su mi se u lice i huktale.
Kao tri Parke, boze me oprosti, pomislila sam.
Samo sto su imale odgovarajuci broj ociju.
Valjda bih Parke lakse podnela. One su imale samo jedno oko.
A ove sest razrogacenih…
Onda su mi izvadile poklon…
Mili boze, zabezeknula sam se!!!
Cak mi je neprijatno da govorim o tome.
Ipak sam ja opasno delikatna dama.
Bez obzira na sve!
Ja sam cutala i prevrtala po poklonima, a mama je, mrtva ozbiljna progovorila.
U stilu – da nije normalno da zena mojih godina zivi u celibatu i da ako necu da se mirim sa muzem, treba da krenem dalje…Pa su mi eto, njih tri, dosle da mi kazu da imam njihov blagoslov. Sa poklonima. U ruzicastoj, crnoj i drecavo crvenoj boji.
Ne mogu da kazem da je to bio neukusan poklon…
Daleko od toga.
To je stvarno bio neverovatno seksi cipkani ves.
Nesto sto nije bilo grudnjak ni donji ves…
Nesto sto je bilo trake cipke koje se preklapaju preko grudi, pa pozadi kao duboko izrezano preko guze, pa onda neke trake sa strane… Cudo.
Eroticno do granice nepodnosljivog.
Ali, ja sam nosla iskljucivo boju bisera, peska, vanile i bez kao ves. Nikada nista ruzicasto, to svakako ne. Vulgarno i kurvanjski.
Crno kao fatalno i crveno kao vamp.
Sedela sam sa ogromnim podocnjacima i gledala belo u njih tri.
A onda sam pocela da se smejem.
Smejala sam se i dok su pile kafu i dok sam ih pratila.
Sestre su bile uvredjene, a mama bas zabrinuta.
Mrmljala je nesto u stilu, da mi je klimaks bas rano poceo, a sestre, da sam nezahvalna.
Cuj klimaks?!
Zena na medjunarodnoj spijunazi i klimaks!?
Ma, hajte, molim Vas…
A i nek sam nezahvalna.
Nek ture poklon sebi u…