Nije ti ovo neka gotska prica strave sa Nosferatu, fantomom noci. Nema u njoj ni cudovista, ni vampira. Da preciziram. Horor kao zanr prezirem. Samo malo koketiram. Ko moze da bude u Rumuniji, a da ne pominje Drakulu i vampire. Mada licno mislim da su vampiri made in Srbija. Vestice ne. Zene su nam fine, zlatne, casne i postene. Onako kao ja.

Ako ce da mi se nesto dize, neka to bude povisen pritisak zbog osecanja, ili dobrog seksa, na primer. Fantastika je vec nesto drugo: zivot je za mene fantastika sama, nadrealna i epska. Puna heroja i prevaranata. Kukavica i cinovnika. Dousnika i ljubavnika… Tako da kao zanr, mozete ocekivati fantastiku. Garantujem.
Dakle…
Hodnik je bio sve uzi, tako da sam polako pocela da licim sebi na Alisu koja je upala u rupu belog zeca. Samo nigde nije bilo kolacica da me smanji. Jesam ja bila mala zena, ali ovo je bio mali prostor cak i za mene. Pocela sam da mislim da mozda u srpskom konzulatu u Temisvaru zive patuljci, ili slicna bica, samo ja to do sada nisam znala…
Odjednom, tunel je postao obican prolaz koji se pomalo strmo penjao na gore. Na kraju, sada vec klasicnog hodnika, bila su jedna sasvim obicna vrata. Vise nije bilo ni zagusljivo, i culo se tiho zujanje nekog klima uredjaja, koji ovako u mraku nisam mogla da vidim. Nije bilo ni prasine, kao da se u ovaj hodnik moglo doci i sa neke druge strane, a ne stranputicom kojom sam ja stigla…
Pritisla sam bravu i sa lakocom usla u jednu prostoriju. Vrata nisu ni skripnula. Pipnula sam po mraku i napipala prekidac, upalivsi sasvim pristojno osvetljenje, koga su cinile neke dosadne neonke.Osvrnula sam se po prostoriji koja je vise od svega licila na neki suludi budoar. U uglu je bio jedan metalni lezaj vrlo skromnog, skoro bolnickog izgleda, ali sa prelepim pokrivacem od nekog mrkog krzna koje je poprilicno licilo na mrkog medveda. Luksuz i askeza. Hm. Cela prostorija je bila puna nekih zica i slusalica koje su lezale po svim stocicima. Pomislila sam sa ironijom da ovo mora da su sacuvali iz doba zloglasne Sekuritatee, kao mesto za prisluskivanje bar pola Temisvara, ako ne i sire. Ispod kreveta je virila neverovatna nocna posuda od keramike, kakva se mogla videti samo u filmovima iz doba baroka. Ludi kralj koji s..e pred svojim podanicima, i u isto vreme donosi velike drzavne odluke, dok je cuvar noksira, najveca titula u zemlji…
Jedan zid je bio prepun nekih spisa, a na natkasni, osim nekoliko casa, bokala za vodu, i flase sa nekim alkoholom (smrdelo je na vinjak, pelinkovac, nesto gadno i ustajalo), pa jos jednog radio aparata, stajao je bozanstven, ali bozanstven putir, koji je, kada sam ga protrljala, jer je bio prilicno zamascen i cadjav, zasijao bojom zlata…
O moj bogo, pomislila sam ironicno: Vladislava i sveti Gral.
Ovo ce biti zanimljivo…
Da se razumemo: bila sam sama u konzulatu (u sekretarijatu konzulata je bilo zaposlenih, bio je radni dan) i imala sam sve vreme sveta pred sobom. Tacnije, dovoljno vremena da prerovim celu tajnu Sobu od poda do plafona. U Sobi su bila jos jedna vrata na koja sam, posto nisu mogla da se otvore, nalegla svom snagom. Iza njih je dopirao i svez vazduh, osetila sam. Vratila sam se istim putem u biblioteku, uzela onaj zarac i donela ga u Sobu. Koju cu zvati tako. Soba sa velikim s. Razvalila sam druga vrata i nasla se u ormanu sa metlama, u jednom zabacenom hodniku kuce ciji je izlaz bio na verandi, koja je gledala u bastu. Orman je dakle bio ulaz u drugi svet…
Narnija! Pomislila sam raspolozeno, skoro se osecajuci kao kada su moji decaci bili mali i kada je odlazak u bioskop bio najveca i najlepsa avantura…
U Sobu sam, sada kroz orman, donela flasu lepog soka, jednu finu lampu koja je prostor cinila svetlim i otmenim i jednu udobnu stolicicu za sedenje dok budem istrazivala. Dovukla sam i naocare, bez kojih vec duze vremena nisam mogla ni da pomislim da citam.
Bila sam u pravu. Dokumenta su bila cisto djubre, govoreci o proslim vremenima. Gomile banalnih beleski o ljudima koje su nekadasnji prisluskivali. Sta su jeli, pili, sa kim su razgovarali..Gde su isli. Sta su citali. Sta su rekli za Tita, Causeskog. Nevazne, minorne stvari malih ljudi. Prelistavala sam ih tuzno. Pomislila sam na sjajnu, istoimenu pricu Danila Kisa iz Enciklopedije mrtvih. Imaginarne knjige o svim zivotima ljudi koji su ikada ziveli. Na zalost, ovo je bila cista, nepotrebna gomila orvelovskog djubreta. Krajickom uma sam pomislila da sigurno u kuci postoji jos jedna ovakva soba, samo u upotrebi, sa papirima koji mogu nekome zivot da upropaste i glavu da mu smaknu. Ili su takva vremena prosla, zauvek ?
Ono sto me je opasno zuljalo, bio je putir. Svetleo je pohlepno i zavodljivo sa mesta na kome sam ga nasla i sa koga ga nisam uzela. Bar ne jos.
U jednoj polici sam umotanog u jednu lepu vezenu crvenu svilenu maramu nasla i jednu cadjavu ikonu. Razmisljala sam kako ta dva predmeta ne idu u ovoj sobi. Pitala sam se zasto su tako cadjavi. Pitala sam se gde je treci predmet. Po simbolici brojeva uvek idu tri dobra, zla, duha, sta sve ne, zajedno. Zavukla sam nos ispod kreveta da vidim sta ima jos, osim nocne posude. U cosku su bila jos jedna tajna vratasca, koja sam sa zadovoljstvom razvalila istim zaracem. Krevet sam jedva pomerila. U udubljenju je bila kutija. U kutiji neki brojevi, stenogrami, jedno pozutelo pismo i jedan potpuno neverovatan krst velicine oveceg muskog dlana na kome je, iako je bio cadjav, blistao, nije bilo sumnje, pravi dragi kamen. Ne znam zasto, setila sam se Cvetana Todorova i Bugarske…