Diva je ipak bila kljuc. Kljuc za sasvim jednu novu grupu ljudi. Rumunske elite, ne dijaspore i nasih ljudi. Sledeci dani su se nizali u jednom furioznom ritmu. Soarei, recitali, matinei, partiji, zurke, sedeljke, ruckovi…Tek sam sad uz svu ironiju koju sam nosila videla pravu moc filmske i pozorisne umetnosti, cak iako ste prodavali ideolosku maglu, u najmanju ruku. Ona je bila deo istorije jugosolvenskog filma i mnogi nisu mislili kao ja. Jedan dan smo bile cak i u prestonici gde smo se srele sa ekipom filma koji je ove godine dobio prvu nagradu na najcuvenijem medjunarodnom evropskom filmskom festivalu…Glavna glumica i Diva su bile slicnih godina i poznavale su se, po svemu sudeci, ceo vek.

Citav glamurozni susret je zasenila pojava visokog gosta iz Bugarske, Todorova, koji me o boze, nije cak ni prepoznao. Ipak, prepoznali su me ljudi iz njegovog protokola. Jedan me je servilno pozdravio, sa pitanjem, kako su mi se dopale cizme?

Dok sam ja pokusavala mucajuci da postavim pitanje zasto takav poklon, i da pretpostavim da je u pitanju neka greska protokol me je nestrpljivo prekinuo. Ledeni komentar koji je usledio je bio, otprilike, da „gospodin Todorov nikad ne gresi“ i da „verovatno ima svoje razloge za takav galantan gest, koji je, uzgred budi receno, sitnica“. Te, da „cu sigurno na vreme saznati odakle interesovanje za moju personu jednog takvog velikana“.

Mislim…to mi jj bilo previse. Zastao mi je koktel od nekih plodova mora u grlu i u sebe sam srucila punu casu nekog zlatnog rumunskog vina, slatkog i mirisnog koje je vuklo na medovacu ili suvarak…

Postacu pijandura, casnu rec.