Inspirisano svakodnevnim beleskama http://vesnacurotomic.wordpress.com/2014/02/20/covjek-je-kao-prica/ ili mozda posveta na posvetu

 

 

…Danas idem iz neke kupovine u Prvomajskoj ulici u Zemunu, obuzeta skoro svakodnevnim osecajem teskobe. Takva mi karma u poslednje vreme. Dan je lep, iako je februar mesec. Kupila sam banane i jagode, kao nagovestaj proleca koje samo sto nije. Mlatim torbicom sa vocem i gledam u svoj pupak, kako obicno hodam. Na jednom parkingu, muskarac otvara treca vrata svog pik-apa u kome su dva relativno mala kaveza. Jedan je prazan, u drugom mocan crni pas, ogroman, jedva cuci u tom malom zatvoru. Izgleda potpuno demonski i sigurna sam, iako sam godinama bila sretna vlasnica cak dva sarplaninca, da bi umrla od straha da je slobodan…Da nije pogleda uplasenog malog deteta kojim cilja svoga vlasnika. Odjednom me kavez  podseca na celiju nekog ludog azijskog zatvora u kome ne mozes da se ispravis, samicu, punu zlih cudesa. Otima mi se glasno: Mica, mala jadna! Okrece se gazda, zgodan prosed muskarac, visok i stasit…Vidim lice zveri, brutalno toliko, da se i ja uplasim. Pogled se smeksava, fino sam nasminkana i u nekim ruzicasto sivim tonovima. Noblesse oblige. Dobijam cak i osmejak krajickom usana. Ipak, gorak ukus ostaje. Jednako gorak kao i cinjenica da je moj prvi vulgarni tekst (koji sam upravo autocenzurisala) za 4 dana procitalo 120 ljudi, a jednu od mojih najlepsih prica https://aleksandranm.wordpress.com/najlepsa-ljubavna-prica/ za isto vreme, celih troje.