…Godinama laskam sebi da sam dobar profesor. Cool, sa smislom za humor, reciklirana, up to date za sva vremena. Znam sve o: modernoj muzici, video igricama, stripovima, kuvanju, kućnim ljubimcima. Ponešto o modi, politici, istoriji, fancy mestima za izlazak. Znam i svakakve neverovatne i krvave gluposti, pikanterije i zabavne priče. Ipak ja u kuci bar jednom nedeljno imam žurku za 6 decaka od nepunih 16 godina koji imaju od 180 do 190 cm i oko 78 kg u proseku. Puše šišu, bistre politiku i igraju WOW bordgejm. Što sam starija, sve sam tolerantnija i proklinjem trenutak što sam nekim klincima u drugom razredu rekla da mogu da čitaju umesto Ane Karenjine Rat i Mir. Upravo teško stradam na četiri toma i preko hiljadu strana, a nisam neki ljubitlelj Tolstoja.

Volim sebe da vidim ovako. Slika je od pre dva tri meseca. Topla zima:Слика

Koristim video, komp, snimam filmove, negujem različitost. Nekada sam bila brutalna prema klincima. Nije retko ko plakao u četvrtom razredu posle odgovaranja Zločina i kazne tri časa, na primer.

Posle vidim nekog od tih klinaca koji zaista nisu razumeli taj roman u nekom poslu (kondukter, trgovac, čuvar parkinga) i bude mi žao. Kao da sam im ukrala komadić mladosti. U najmanju ruku.

Nekad mi dođe neko dete, posle odrastao čovek, ko voli da leti kroz sfere književnosti i kaže da sam važan i dobar deo njegovog života.

Onda mi je dobro.

Što pišem ovaj tekst, osim što sam želela da podelim ovu fotografiju sa periferije Zemuna sa Vama, slučajnim prolaznicima, radoznalcima, blogerima, prijateljima i neprijateljima.

Stalno pisem o tome šta sam naučila u RTS, a nikad o onome šta u školi.

Sinoć sam počela da spremam neki projekat koji radim za neki poz. sertifikat, o čemu sam već pisala.

http://www.apsart.org/index.php?id=35. Onda sam se setila  mojih sjajnih profesora.

Dakle, tekst je o njima:

U srednjoj školi sam imala profesora književnosti  prof. Grujića. Njegova mera lepote i renesansnog duha je, nadam se, ponekad i moja.

Na fakultetu mi je profesor bio Milorad Pavić. Naučio me je da sumnjam. Koristim književnu periodiku, magiju. Da književnost ne uzimam zdravo za gotovo. Kao ni ljude.

Na postdiplomskim, Zoran Konstantinovic, koji je iz Insbruka dolazio sa nes kafom i mocart kuglama koje su tada bile prava ekskluziva. Držao je predavanja kozerski, sa lakoćom.

Od njega sam naučila da asociram i aludiram. Da kombinujem i znam kad me neko laže u tekstu.

A i ovako.

Posle sam jos učcla od Dejana Medakovića i Predraga Palavestre.

Medakovića sam vodala po nekim ručkovima. On me je naučio da nađem pravu meru srpske književnosti.

Jednom prilikom, Predraga Palavestru prekide u izlaganju neki jednako čuveni naucnik na nekom dosadnom skupu u Matici srpskoj. Ali, Palavestra je bio uzbudljiv. Već ostareo, dopola izlapio, odvalio je takvu glupost, taj drugi, da je u sali zavladao tajac. Palavestra je gospodstveno, bez pokretanja obrve rekao:“Hvala prof….što mi je pomogao da sve mnogo bolje objasnim“

Palavestra me je dakle naučio da budem gospodin čovek.

U Zemunu, msm. 🙂