Pre neki dan (bila nedelja, prosla, valjda) krenem na knjizevno vece u jednu ozbiljnu instituciju kulture i obrazovanja, cije ime necu da pominjem. Takvo je knjizevno vece bilo. Za ne zarezivanje. Podsetila sam se samo zasto godinama ne idem na ista desavanja. Msm. Boli me zadnji deo ledja (da ne budem bas stalno prosta, mada volim) sta pisci imaju da kazu na bilo koju temu osim teksta. A i javna citanja ne volim da slusam, ako nisu moja. Bolje se snalazim sa citanjima.

Ove zime, bila sam samo na knjizevnoj veceri naseg jednog druga blogera, Berislava Blagojevica, jer je covek potegao cak iz Banja Luke, za Novi Beograd, pa da ga neko od virtuelnih drugara doceka. Eto. To mi je bilo zadovoljstvo. Msm svakom blogeru bi otisla na knjizevno vece, bez daljneg. I kupila njegovu knjigu, pa nek je i kuvar. A kuvam ko zmaj, da podvucem.

Dakle, krenem ja na knjizevno vece. Ispred institucije mali knjizevni vasar. Izdavaci postavili svoje satorcice i prodaju knjige po snizenoj ceni. Negde je oko pet posle podne, posle kise.

Idem sama.

Posle nekoliko metara njuskanja po standovima, startuju me dva mrsava previse izrasla klinca od jedno 15 -16 godina. Mali probisveti.

Jedan se zalepio za moje rame, a drugi za rame onog prvog.

Burleska.

Hodamo tako par metara.

Onaj sto se zalepio za mene, pusta mi narodnjake preko telefona.

Reagujem, mirno i dostojanstveno, a tako bih mu zalepila samarcinu…. Moj ton opusteno, samo opusteno (istim sam izbacila nekad siledziju iz stana, drugog iz lifta posle nekoliko sati, jednog sto prebija zene, treceg iz njegovog mercedesa, stari model, 120 kg zive vage, zlatni zubi, tetovaza).

Razgovaramo, mali sto se lepi za mene sa fonom i ja. Drugi se samo smejulji.  Dijalog ide otprilike ovako: „Momci ne slusam narodnjake“.

Mali koristi ton bezobraznog ulicara:“A sta slusate“. (persira, ima nade)

„Metal“.

„Metal!?“

„Ma da, navukao me sin“( sviram, ja sam navukla njega) „On je vasih godina“ (apelujem)

Ne pali apel.

„A Vi ste neka opasna gospodja?“

„Ma ni u skoli ne volim kad klinci slusaju narodnjake. Nekad nekog pocupam za kosu…Bas, bas ih ne volim. Jeste da nije pedagoski“…

„A Vi ste neka opasna profesorka?“

„Ma nisam, stvarno, nisam. Ali narodnjaci. Jok. Brrr“

„A gde radite?“

„U Saobracajnoj u Zemunu“‘

O moj boze…

Odskocise obojica od mene, promenjenog tona (pricala sam svim mojim djacima). Pristojni slatki decaci. Srpska mila omladina. Stvarno. Dva klinca u razgovoru sa postovanom profesorkom.“Jaooj. U Zemunu? Bas lepo? Da li znate (perasimazika)? bas nam je drago sto smo vas upoznali. Izvinite. Dovidjenja Prijatno.“

Eto. Sta je obrazovanje. Milina.

..Kristijan Golubovic licno.

A ne profesorka srpskog jezika i knjizevnosti. 

Msm. Sad cu da Vam posaljem na adresu pravo…A znam i gde stanujete. 🙂

Stalno mislim na komentar Sir Ken Robinson sa Ted konferencije, koji sam citirala u svom tekstu 

https://aleksandranm.wordpress.com/2014/04/23/o-obrazovanju-jos-malo/

kako kad neko kaze da radi u obrazovnom procesu,  ( sad parafraziram) svi pobegnu od njega i nimalo ga ne cene, ali ako ljude pitate o njihovom obrazovanju, svako ima sta da kaze i dozivljava svoje obrazovanje krajnje ozbiljno.

Od svih tekstova koje sam napisala, dakle, najcitaniji je taj o obrazovanju. Tacnije, taj o divnim profesorima koje sam imala u zivotu.

Nema najvise poseta tekst o seksu. (O seksu na Balkanu)

Zna se kakav sajt za to sluzi.

Ne.

Divna afirmativna prica koja kaze da lepota nema cenu.

Da je dobro i temeljno obrazovanje osnova uspeha.

To zna SVAKI moj djak u Saobracajno tehnickoj skoli u Zemunu. U svim generacijama. (sem jednog koji je odbijao da prica srpski, nije znao sva slova, jeo svesku na casu i ponekad lupao glavom o zid)

I deca citaju i posvecena su i daju onoliko koliko Ti njima  das.

Zato, treba dizati prag tolerancije, a ne ga spustati.

Zato treba uznemiravati njihove duhove a ne pristajati na mediokritete.

…Volim kad se neko trudi.

To ushicuje i razgaljuje.

Cini nas plemenitim i lepim.

U aprilu mesecu sam imala to zadovoljstvo da  cak dva puta slusam mladog pijanistu Ivana Basica, ciju karijeru, sticajem srecnih okolnosti, kao dragocenu privilegiju, pratim od njegovih prvih muzickih koraka.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/1113988/Ivan+Ba%C5%A1i%C4%87,+mladi+pijanista.html

Jedan koncert je bio u Galeriji SANU,17. aprila, drugi u Artgetu 28. aprila.

Sa svojih 17 godina, Ivan Basic je student prve godine Fakulteta muzicke umetnosti u klasi profesora Nevenke Popovic. Casopis Musica classica nedavno je mladom pijanisti dodelio nagradu za najboljeg umetnika izvodjaca u 2013. Kao student, osvaja prvu nagradu na znacajnom takmicenju Fryderyk Chopin u Rimu.

Msm…ta posvecenost i predanost.

Ta sirina pokreta, koja nije bila uvek takva.

Iza Ivana je ogroman rad. Ogroman rad, ljubav i posvecenost, da ponovim. Sjajni pedagozi. Usmerenje. Podrska.

Euterpa moze  da pozdravi svog predanog decaka.

http://www.chopinroma.it/eng/events-and-concerts/news.php?id=10

U Artgetu je doziveo ovacije, za snagu i usudila bih se to da kazem, prag virtuoznosti na kojem je.

Precizan kako jeste, ne da da se na You tube „vesa“ nesto sa cim on nije apsolutno zadovoljan.

A kako on svira Chopinovu sonatu op.35 b-moll…

Tek ce se pricati.

I to je obrazovanje.