Juče mi je Boris Maran doneo domaći. Tema je bila sa jasnom direkcijom, pisati latinicom pisanim slovima, izveštaj sa letnjeg raspusta. (Pesma, priča) Naslov je bio po izboru. Boris je insistirao da tekst objavim bez ikakvih promena i intervencija.
Svoj zadatak je napisao ćirilicom, iako insistiram uvek, sve četiri godine koliko im predajem, da koriste oba pisma i da poštuju ono što tražim od njih.
Boris je učenik III5 Saobraćajno tehničke škole u Zemunu.
Naslov je izabrao sam

Распуст – ћирилизација српског писма, граматика фактор писмености

Национализам и горућа жеља за очувањем националног идентитета ми не дозвољавају да пишем латиницом. То препуштам северозападном суседу, а ја чувам своје и писаћу ћирилицу док сам Србин.
Што се летовања тиче, нисам био ни на каквом месту вредном пажње. У главном код куће. Распуст сам провео размишљајући о ономе о чему сте говорили на првом часу. Жеља за писменошћу нас Срба! Чудите се и жалите за тим што нисмо писмени? Верујем. И ја. Лично се трудим да будем што писменији и радим на томе.
Ево граматичких грешака које сам пручавао на распусту, о којима Ви професори српског језика треба да се позабавите на часовима, ако желите да описмените српску децу.
Научите нас да глагол треба мењамо по лицима у свим временима, и да је безличан.
Научите нас да се не пише „ми ће мо“ него „ми ћемо“, да се „доћи ћу“ пише одвојено, као и „не могу“ и „не верујем“, а да се присвојни придев за 17 % Срба „неписмен“ пише спојено. „Светски“ а не „свецки“ и још брдо примера…
То нас научите, а не да нас терате да читамо књижурине на хиљаде и хиљаде страна.
Дајете нам кечеве за непрочитане надри романе, а што име домовине пишемо малим словом, ником ништа.
Ако смо Срби, форсирајмо ћирилицу, а латиницу оставите „коцкастима“!