Italija je bila fantastična. Jezero, sunce, mirisi, hrana. Sladoled, moda, Toskana koju smo posetili, moj sin, ja. Bili smo smešteni u Sirmioneu, čuvenim italijanskim termama na jezeru Garda. Moj sin se smejao kao lud, kada sam mu konačno ispričala sve dogodovštine iz Čikaga. Ništa nisam prećutala. Tako sam uvek radila. Otvoreno, sve kao na dlanu. Zato smo se i dobro slagali.

Bilo je jasno da se istanjena veza sa mojim osetljivim dečkom učvrstila.

Šetali smo oko jezera na kome je bilo labudova kao na Dunavu, u našem Zemunu.

Vozili smo bicikli.

Družili se.

Kada smo obilazili Firencu, iako je bio avgust mesec, padala je tako jaka kiša da smo se klizali po ulicama kao po ledu. Moj sin je pomirljivo tvrdio da isto tako pada i u Srbiji i da je konačno miran. Ništa nije bilo urota Amerikanaca, prokletih, nad Balkanom da se udavimo u smradu razmirica i u vodi. Klima se zaista menjala.

Pričao je o Beogradu, bratu, ocu, devojkama, reci. Usta nije zatvarao. Držali smo se za ruku. Kiša je pljuštala kao da je neko izlivao kablove vode na nas. Kiša je pljuštala toliko, da su potoci tekli niz fine firentinske ulice.

Svojevremeno su firentinske gospe izmislile visoke štikle, da se zaštite od kiše, pomislila sam.

U  tom se vremenu udavala i Katarina Medici, koja je od tadašnjih modnih firentinskih postolara za svoje venčanje naručila visoke potpetice. Od njezina se vremena, prema nekim izvorima, pojavljuje ‘stiletto’, cipela s visokom potpeticom koja je do danas ostala simbolom ženskog seksepila.
Tada su bile popularne i tzv. chopen-cipele s potpeticom i do 60 cm, i to uz dvojicu stamenih nosača, jer dama u njima nije bila u stanju samostalno hodati.

Na kakvim sam ja bila visinama, pitala sam se, gledajući svoje noge potpuno mokre, zaronjene u firentinsku baru.

„Moraću da kupim nove cipele“, pomislila sam.