Obučena sam u elitnim jedinicama smrti
da rečju dižem veliki ljudski talas.
Da zavedem do Hrišćanstva,
iako u tog boga, jedinoga, ne verujem.
I sad ne mogu manje.
I neću.
Zato me ne možeš naći u pesmama,
umem da se sakrijem.
A i još sam uvek veća od njih.
Ne možeš me naći ni u pričama.
Meni je ceo svet tema.
Ima me u nežnosti
ljubavi
toplini
svemu onome što mogu da dam.
Umem da mesim hleb, na primer,
i nogama gazim groždje na Stražilovu.
Umem da se eto, hvalim i da se stidim,
što pišem poeziju, nišča.
Ima me u mom domu i mojoj ptici,
jedino me tamo ima,
u mojoj ptici kažem.
Sinu boga Odina
kome će danas dva gavrana postati najbolji prijatelji.
Dobro je letnje jutro.
Leave a Reply