Ko ti je dao za pravo, je li, da kad govoriš istinu, toliko lažeš.

Da sahranjujes mrtve vec sahranjene odavno.

Sve po dva puta.

Da rušiš tabue, obećavas brda i doline.

Nebeske zvezde i svod. Raj i pakao.

Tamo i ovamo, Majkovicu, gore i dole.

Što si njuškao i šuškao,

ušljebrko jedna, što si slao u azilum, bedniče,

jado ljudska.

Volju božiju navoditi kao uzrok ne znači ništa.

Jebo te Spinoza, kretenu.

Lagao, navodio, podvodio, merio, cepao, sekao.

Prstom upirao.

Uskogrudi, mitomane.

Mahao zastavama, stajao pred ljudima.

Istinu, tvoju, bacao svinjama.

Mleo ljudsko meso, doktore za pitanja ljudske duše skrivena u staklorezačkoj radnji .

Lažno se kleo,

jednom rukom davao,

drugom rukom davio,

klao

dok je krv liptala

iz mene,

i nikako da stane.

Nisam znala da ima toliko krvi.

Nisi ti vizionar legionar

onaj na koga se računa i kada se voli.

Nema tu Erosa, samo Tanatos.

Neka ti leži na grudima

mlinski kamen, težak kao onaj majke prazemlje.

Ima negde, sigurno, jos komad plodne crnice.

Jer nije lako biti neko na koga će se drugi ugledati.

Pisati po njemu i i čitati ga.

I reći, e ovo je bio čovek.

E, ovo je bila žena.

Makar bila i mala muza, koja je stigla da spase svet.