Već na Velikom trgu oseća se moć vode.
Trepere srebrnkasto pločnici grada.
Reka protiče, mirna, bleda i velika.
Tišina predvečerja.
Na rečnoj okuci, čitav domazluk.
Vise ribarske mreže. Miriše sedef.
Ptice na površini.
Ribe u dubini.
Nema viška značenja.
Samo ljubavi.
Duboko jesenje lišće u paleti svih toplih boja.
Kontrasti.
Sloboda u pokretu i okretu.
Bleda trava i retki prolaznici.
Kažu da voda pamti.
Ratove i druge, možda divne svetove.
Mrtve koji su plovili nasukani između polomljenog granja.
Žive, u šajkama i čunovima.
Kroz odlaske i kroz dolaske.
Kroz smeh i osunčane, duge letnje dane.
Ptice, opet. Labudovi.
Razumeš valcer, odjednom.
Miriše krckavo i osmuđeno, stidljivi početak zime.
Koštunjavo. Kestenjasto.
Decembar, alfa i omega.
Leave a Reply