13

Historija magistra vitae…Da su ljudi sa stare zemlje ikako mogli da dopru do ovog saznanja, možda se sada ne bi vraćali hordi. Možda ne bi bilo ratova, ni gladi. Grabljivaca koji samo čekaju miris krvi da se bace na umiruće. Možda, da smo mogli da učimo i  bili spremni na to: Kako je Godzila pojela sama sebe u visokom stepenu svoga razvoja. Kako su malobrojni preostali stanovnici pobegli sa planete ko zna gde u svemir, bežeći od smrtonosnog virusa koji su sami napravili…

Eh, utopija.

Eh, Grad Sunca.

Eh, renesansa.

Skoro dečije vajkanje.

Sa tugom sam se setila zemaljskih reka koje su u mome detinjstvu još uvek plavo tekle…

Rekli su mi kako na planeti postoje tragovi i zapisi koji upućuju na u pesku nestale gradove i kako je moj zadatak, kao i ostalih izabranih, da iste nađem i da od Godzile, uz pomoć zapisa stanovnika stare planete, napravimo divan novi svet. Ili njihovih preostalih mašina, to nismo znali sa sigurnošću.

No, sve je trebalo da ostane pod velom tajne, dok se ne povežu činjenice i uradi ono što je potrebno. Zašto sam ja izabrana, za tako težak zadatak o kome je bilo tako malo podataka, umesto da igram klasičnu zabavnu društvenu igru ni West ni Koreja nisu imali pojma, a mladi prorok je nestao, što, tako su mi rekli, nije bilo ništa novo.

Pobunjenici su nastavljali sa napadima, kako su nas sve više promovisali kao takmičare, na taj način sakrivajući našu pravu ulogu. Užasno me je zamaralo što je svako sebično vodio samo svoju brigu i što nikako nisam mogla da se zbližim ni sa jednim od tri pola. Informacije su bile polovične, grupa nije postojala, a posao je bio više nego bitan za celu rasu, na oba sveta. O civilizacijskom šoku koji smo svi osetili sa svešću da konačno nismo sami, ne mogu ni da govorim.

Još uvek mi se vrti u glavi.

Jedno veče su nas izveli u najluksuzniji klub koji sam videla u životu, a videla sam ih na zemlji baš svakakvih. Ogromni stakleni svodovi kroz koji su se videle sve boje Godzile. Pustinski krajolik je bio veličanstven i užasan u isti mah. Nekoliko zvezdanih tela je obasjavalo prostor kontinuirano, pa je pustinja ličila na senku nekadašnjeg Las Vegasa, non stop. Crvena, plava, ljubičasta, zelena, već sam vam rekla. Unutra, zaslepljujuća belina, krzno, bleštavi metal, koža, svila. Samo najbolje iz sfere inžernjeringa.

Potpuno retro kockarnica je imala kuriozum da si kroz ogromna vrata ulazna vrata na recepciju stizao direktno iz svog hoverkrafta. Opijum je bio vrhunski, pila se čista voda sa kockicama leda što nisam videla nikada.

Nas su snimali non stop, na oba sveta. Gomila interaktivnih ekrana sa kojih su se vrtela naša lica. Fama se širila, a da se ništa ustvari nije desilo. Pesme su se pevale.

Ne znam šta mi je trebalo, da sama izlazim u pustinju Godzile, kao da sam van kockarnice mogla da udahnem lekoviti planinski vazduh Zemlje.

Kako sam izašla napolje, tako se na mene obrušilo tri, četiri pobunjenika, jedan je stajao po strani, mislila sam da mu je žao ( posle sam shvatila da čuva stražu) silovitim udarcem me oborili na zemlju (!?) i šutirali svom snagom. Već obučena pentjak-silatom, savila sam se kao jež, čuvajući lice i meke organe. Setila sam se tada, da su tako na zemlji kamenovali neverne žene u nekim krajevima sveta…

A ja, ja sam samo jebeno pričala svoje priče.