…Poslala mi draga prijateljica, jednu od onih koje niste videli izuzetno dugo, a nastavljate tačno na mestu na kome ste bili kada ste se poslednji put videle, jedan tekst o Umbertu Eku, veličanstvenom. Tu u tom tekstu, pronadjoh jedan trag iz vavilonske biblioteke, ili knjigu koju ću sigurno čitati. Odlomak iz iste je prevod Ane Imširović Đorđević i Ane Ješić. Reč je o knjizi Crni Labud Nasima Nikolasa Taleba u izdanju Heliksa iz Smedereva.

Ovih dana, mnogo učim i pomalo vozim bajk, ne izlazeći iz Zemuna, hladno mi je. Hladno mi je od nekog jutra od pre desetak dana kada sam na minus 12 vozila bajk do škole u kojoj radim. U momentu kada je pala magluština, jer je škola tik pored Dunava, mislila sam da će se i bicikli i ja zajedno sa njim raspati u male komadiće leda i da sam završila. Sa svim, ne sa biciklizmom..

I tako, vozeći se pored reke, gledam zamrznute labudove po njoj. Jedan dan su mi tri proletela direktno iznad glave, jako nisko i kliktavo. Mislila sam da su rode u prvi mah, ali mi je sin skrenuo pažnju da su ta teška krila koja su nas zapahnula labuđa ustvari…

Priča ništa ne košta
Neko ko je pohađao previše predavanja iz filozofije (ili možda nedovoljno) mogao bi staviti primedbu da prizor Crnog labuda ne  poništava teoriju da su svi labudovi beli, pošto ta crna ptica tehnički gledano i nije labud, jer je belina suštinska odlika labuda. Odista, oni koji
previše čitaju Vitgenštajna (i pisanija o pisanijima o Vitgenštajnu) mogu imati utisak da su jezički problemi važni. Sigurno jesu važni za napredovanje i ugled na odseku za filozofiju, ali mi, praktičari i donosioci odluka u stvarnom svetu, tako nešto ostavljamo za vikend. Kao što objašnjavam u poglavlju“Neizvesnost lažnog“, takvi fini detalji, uprkos znatnoj intelektualnoj privlačnosti, nemaju nikakve ozbiljne implikacije od ponedeljka do petka, za razliku od supstancijalnijih (ali zanemarenih) pitanja. Ljudi u učionicama koji se ne suočavaju često sa situacijama u kojima treba doneti odluku u uslovima neizvesnosti, ne shvataju šta je važno a šta ne – čak ni oni koji izučavaju neizvesnost (ili naročito oni koji izučavaju neizvesnost). Ono što zovem praksom neizvesnosti može biti piraterija, robne špekulacije, profesionalno kockanje, rad u nekim ograncima mafije ili pak obično preduzetništvo. Stoga grmim protiv sterilnog skepticizma, onog s kojim ne možemo uraditi ništa, kao i protiv prekomerno teoretskih jezičkih problema koji su dobar deo moderne filozofije učinili veoma irelevantnom za, kako se to podrugljivo naziva, širu javnost. (U prošlosti,bila ona dobra ili loša, retki filozofi koji nisu mogli sami da se izdržavaju zavisili su od podrške mecene. Današnji akademici apstraktnih disciplina zavise od mišljenja kolega, bez spoljnih provera, uz povremene patološke ispade pretvaranja međusobnih rasprava u uskogruda i razmetljiva nadmetanja u dokazivanju veštine. Kakvi god bili nedostaci starog sistema, makar je osiguravao nekakve standarde relevantnosti).
Filozofkinja Edna Ulman-Margalit je otkrila nedoslednost u ovoj knjizi i zamolila me da opravdam zašto koristim baš metaforu Crnog labuda za opisivanje nepoznatog, apstraktnog i neodređenog nepoznatog – i belih gavranova, ružičastih slonova ili stanovnika pred istrebljenjem na udaljenoj planeti koja kruži orbitom Tau Cetija.* Zaista me je uhvatila na delu.
Kontradikcija odista postoji; ova knjiga jeste priča, jer sam pre za to da koristim upravo priče za ilustraciju naše lakovernosti prema pričama i naše sklonosti opasnom narativnom sažimanju.
Da biste zamenili jednu priču, potrebna vam je druga priča. Metafore i priče su (avaj) daleko moćnije od ideja; a i lakše ih je zapamtiti i zabavnije čitati. Ako sam se namerio na ono što nazivam narativnim disciplinama, najbolje oružje mi je naracija.
Ideje dolaze i prolaze, priče ostaju.
I nisam ironična ni malo. Nikad nisam.