AleksandraNM

MTV

Možda sam zato što imam dosta godina old fashion girl, ili pak, mladji blogeri i filmski novinari nisu odgledali sve što sam ja, ili pak, mnogima nedostaje čvrst teoretski okvir u kome će se kretati kad pišu o filmu…Ili sam samo uobražena, šta znam, te posle dužeg vremena želim da napišem tekst o nekom filmu, koji čini mi se, nije dobio pošten osvrt na našem medijskom nebu.

Film Dolazak je jedan od najreprezentativnijih filmskih ostvarenja koje sam gledala u poslednje vreme. Inteligentan i provokativan, prati priču o dolasku vanzemaljske civilizacije na zemlju, sa kojom treba uspostaviti prvi kontakt. Ulogu spasitelja, gle čuda, ima žena. Dosta. Utopijski  san o ujednjenju ljudske rase, spremne da u budućnosti spašava i druge svetove. Kao vreme iz Epa o Gilgamešu, u kome majka glavnog junaka, čini herojsko delo, ujedinjujući svoga sina, okrutnog vladara Gilgameša, sa svojim ljutim neprijateljem Enkiduom, ne bi li postao bolji čovek. Izuzetno. Gluma Amy Adams maestralna. Svedena, senzualna, blaga. Mater dolorosa. Predvidjam Zlatni globus za koji je nominovana kao tumač glavne uloge i još čitav niz nagrada. Ipak, priča ne bi bila spektakularna, da uz onu vanzemaljsku, ne nudi jednu istinski ljudsku, toplu i strasnu. Oplakivanje smrti kćeri i pronalaženje ljubavi svoga života, koja je i izgubljena radi nerazumevanja. A glavna junakinja je, o ironije, po profesiji čuvena lingvistkinja čiji zadatak jeste da stupi u prvi kontakt sa vanzemaljcima. I pored vidljivih geografskih i jezičkih grešaka u komunikaciji na kineskom mandarinskom ili postavci 12 vanzemaljskih lokacija po na izgled nepovezanim strateškim tačkama sveta, film obiluje mnoštvom izuzetnih umetničkih i naučnih veza. Od muzike Maksa Rihtera, koji je ovenčan nagradom za najboljeg evropskog kompozitora, do literarnog predloška koji je poslužio za scenario. Reč je o kratkoj priči Teda Chianga Priča tvoga života. Autor je inače jedan od dobitnika nagrade Hugo, koja se dodeljuje decenijama unazad za dela spekulativne fikcije i spada u najznačajnije u svetu. Film obiluje inteligentnim asocijacijama i omaž je mnogim drugim umetničkim delima, od onih iz sveta filma (Abot i Kostelo su imena vanzemaljaca sa kojima komunicira heroina ) do onih književnih kakva je novela o Tripodima Jhona Christophera, još jednog autora iz žanra sci fi. Ono što film čini istinski uzbudljivim je činjenica da je ljudima za komunikaciju izgleda potreban vanzemaljski susret, što je kao tema već pokrenuto u kultnom Avataru.

Ipak, meni je najviše pažnje privukla teza koju neguje film, a tiče se jezičkih teorija.

Junakinja  kaže da je sve u jeziku, uz  pretpostavku da postoji sastavna veza između jezičnih kategorija i mišljenja. U filmu se jasno anticipira Sapir (američki lingvista) Whorhova (Sapirov učenik) lingvistička hipoteza koja, iako nikad  napisana kao takva, zaista nudi mišljenje obojice naučnika. U antropologiji je formalno nazvana tako, posle njihove smrti. Oba naucnika su za života ispitivali odnos izmedju mišljenja, jezika i kulture. Danas se ta teorija koristi u biznisu. Ta hipoteza tvrdi da postoji veza između jezika kojim se realnost opisuje i samog opažanja, tj da jezički kod utiče na kognitivne procese, pa u skladu sa istom različite nacije imaju različit odnos prema stvarima, pojavama, vremenu, novcu i štednji. Govornici različitih jezika u istim društvima, sa istim socio-ekonomskim parametrima – dohodak, obrazovanje, bračni status, broj dece.., imaju različite preferencije ka štednji, na primer. Dakle, ipak je sve u jeziku, što ja negiram već dugo vremena, bahato se razbacujući savršenim poznavanjem maternjeg ali i vremena, koje je najvažniji faktor za razumevanje filma. Inače, istinski prekrasne jezičke krugove vanzemaljaca stvorila je umetnica Martine Bertrand