Ko tebe kamenom

Za sve što jesam i mogu biti, dugujem svojoj majci! Svoja prva saznanja o životu i ljudima naučila sam od nje. Da sam se rodila kao čovek i da to želim i moram biti. Na svako pitanje dala mi je ne samo odgovore, već i mudrost za ceo život. Kada sam shvatila da se ratovi vode najviše zbog osvajanja teritorija, majka me je naučila da jedina teritorija za koju treba da se borim je teritorija u srcu dobrog čoveka! Neke stvari se nikada neće promeniti, iste su kao i pre hiljadu godina. Naša dela govore više od reči i uvek je bolje slušati, jer ćeš tada više naučiti, ako govoriš, ti govoriš samo ono što već znaš. Naučila sam da u svakom čoveku živi i dobro i zlo, a da sam ja ta koja će svojim ponašanjem probuditi u njemu jedno od ta dva. Zato ne želim da se svađam sa drugima, jer dovoljno sam pametna da u svađi pobedim, ali i dovoljno glupa. što u njoj učestvujem. Mi u drugima vidimo ono čega u nama ima najviše. Zato kroz život idem raširenih ruku, čistog srca, spremna da sa drugima delim sve što imam i znam. Ako želimo da menjnamo svet, uvek treba da krenemo od sebe. Naposletku, naučila sam da ko mene kamenom, ja njega zagrljajem, jer u zagrljaj stanu sva osećanja koja nisam izrekla. Zagrljaj je lek za sve ranjene duše koje iz svoje nemoći čine loše stvari. On oplemenjuje i govori sve jezike na svetu.

Kristina Stefanović, I2 STŠ Zemun

A ja Vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te ko udari po desnome tvome obrazu, obrni mu i drugi

Sredina iz koje dolazim, okruženje u koje sam došao, sestra koja se posvađa sa dečkom, komšije kad slušaju glasnu muziku, svi oni kažu: Kako on Tebi, tako Ti njemu“…A ja ih sve pitam:“Zašto?“

Najčešće to pitanje ne izgovorim, obično vodim dijalog sam sa sobom. Nekad dobijem i više od odgovora, a nekad ni sve vreme ovog sveta nije dovoljno kako bih odgonetnuo bar delić ljudskih, bolje reći, neljudskih postupaka. Ne prođe dan, a da se ne zapitam zašto je sused zabranio prolazak putem jednom komšiji, sa kojim ujedno može i da razgovara. Zato što kaže, onomad je on njemu zatvorio kapiju pred nosom.

Zašto sestra neće da se javi na telefon dečku iako on uporno zove ceo dan? Zato što je ona njega pozvala prošlu noć, a on se, zamislite, nije javio.

Zašto komšija iznad ceo dan peva, a po plafonu bi rekli i igra, uz Boru Drljaču? Pa zato što je dečak iznad njega vežbao pred svoj prvi solistički koncert nekoliko poslednjih dana po više sati…

Sve su to neki odgovori. Vidim ih i čujem.

Ša ćemo sa njima?

Ništa.

Bićemo svedoci haosa koji raste.

Teško je suprotstaviti mu se, ali još je teže mirno ga gledati skrštenih ruku.

Savetujte suseda da dozvoli komšiji prolaz i kroz dvorište ako treba; sestru da pozove dečka u šetnju, a onom drugom predložite da ode i bude podrška dečku na koncertu, njemu treba podrška i publika.

Neko će Vas poslušati, neko neće hteti ni da vas sasluša, ali bar ste pokušali i možda probudili i najmanji deo njihove svesti, a to je već uspeh. Hamurabijev zakonik nam kaže „oko za oko, zub za zub“. Novi zavet: „Ko tebe kamenom, Ti njega hlebom“, a ja: Budimo ljudi.

Nikola Drašković, I2 STŠ Zemun