Uvek sam mrzela kada ljudska bića u svemu, pa i najvećem mraku, traže nešto dobro. Kao – nova životna perspektiva, kao – izaći ćeš jači.   U ovome što se sada dešava, samo je zlo. Čisto nepatvoreno zlo.

Nisam mogla da spavam. Nisam mogla da dišem.

Bila sam pokretna meta. Bila sam meta.

Znala sam to. Osećala sam to. Bilo je moćno, bilo je jako. Bilo je zlo.

Stranci su vrebali, iako ih već duže vreme nisam viđala.

Nisam znala šta da radim.

Jedan dan smo veliki Crni i ja leteli iznad krošnji ogromnih drveta Godzile, kojima nije bilo kraja. Čak se i Crni umorio. Osećala sam to po njegovim sapima koje su se grčile i po umornom pogledu kojim me je nemo gledao.

Pitala sam se gde je nestala pustinja? Velika mutna reka tekla je između drveta da joj se takođe kraj ne vidi. Nije bilo moguće čak ni u izvrnutom svetu više dimenzija da se cela planeta baš tako preobrazi. Nisko, u podnožjima, kovitlala se magla.

Odjednom iz magle, izronio je hoverkraft koga nisam znala. Bio je blistav i sjajan, kao u najboljim danima Godzile.

Pritisnula sam sapi Crnom i on je poleteo brže, ne bi li smo pobegli. Hoverkrraft nas je bez obzira na brzinu, stigao i nečujno lebdeo pored nas.

Zaustavila sam se. Lebdeli smo u vazduhu.

Mislila sam da sam gotova i uletela sam pritiskajući dugme na bioničkoj u drugu dimenziju. Ta nije bila sigurna, znala sam da je puna stranaca. Hoverkraft nas je pratio i tamo. Preskakali smo iz dimenzije u dimenziju, a on nas je pratio.

Nisam smela da se vratim kući, bojala sam se da otkrivam svoje sklonište.

U jednom skoku u našu stvarnost, Crni je udario o ogromno drvo i sunovratio nas na tlo.

Hoverkraft je elegantno sleteo u duboko rastinje za nama.

Pre nego što sam izgubila svest od jakog pada, sa olakšanjem sam videla da se hover otvara i da iz njega izlazi ljudsko biće.

„Od kad nisam videla čoveka“, pomislila sam sa olakšanjem.

Svet je obavila tama.