AleksandraNM

Sedoh do prozora, a Astor spusti glavu na moju cipelu i ne reče ništa. Još od Sajma gegao se i lizao levu stranu njuške, siguran znak da je namirisao ribu. Čak stotinak metara od Dobre dunje, nije mogao da zaustavi slinu.

Ovaj dog friendly restoran, naslednik  nekadašnjeg Bolera i nije miracle of miracles u Beogradu. Kafane niču kao pečurke posle kiše, ali u Dunji nude čvarke mangulice, ajvar iz Brusa i meku dunjevaču u flašicama od 1,3 dc. Jednu mi kelner Čaplja odmah spusti na sto. Znali smo se. Astor i ne pogleda Čaplju. I on je dobro  znao da će njegova porcija stići na vreme. Sto do nas bio je prazan. Za drugim čovek i žena u crnom, sa rundlavim Lagotto Romagnolo, sjajne dlake, odsutnog pogleda i stalno isplaženog jezika.

Restoran je  i rock-caffe restoran. Na  zidovima  Jetro Tull, Weather Report, mršavi Bouwie, ali  slušali smo Sex pistols iz najboljih dana. Starija gospođa  sa psićem Chihuahua u krilu, tapšala je njegovim šapicama u ritmu. Pas je vrteo repom kao propelerom. Gledali smo čivavin ples, ali i gospođine mladalačke pokrete, mogla bi joj se pripisati pre sedma, nego osma decenija života..Lep život, lepa starost, reklo bi se. Za sto do nas niko nije sedao, zagledali su i prolazili dalje. Tek kad je moj canis pojeo svoju porciju i oblizao brk pa se izvalio pod sto, videh čoveka kako pomera stolice i seda. Spustio je na sto tri svežnja novina, kašljucnuo i kimnuo glavom prema meni. Uzvratim mu i rekoh još:“Dobar dan“! Komšija je bio niži i tamnoput, belih zuba kao dirke na harmonici i opet je kimnuo glavom nekom na drugoj strani. Odatle se vratio glas kao pozdrav, ali nerazumnjiv, čudan. Sedeo je nepomično. Nije obraćao pažnju ni na kelnera koji je raznosio piće gostima i hranu za ljubimce na kartonskim tacnicama brzo i nečujno kao da klizi parketom i vozi slalom između redova. Profesionalac broj jedan, moglo bi se reći za njega. Na drugom kraju sale, stolovi su podeljeni u dva reda, jedan red za one s ljubimcima, drugi za ljubitelje hrane i pića i one koji vole pse, ali ih samo gledaju. Iz tog dela,  jedan gost izlazeći sa rotweiller-om pozdravi našeg suseda :“Doviđenja zastavniče“! Baš me je iznenadio, a i vlasnici Lagotto Romagnolo-a  čudno pogledaju odlazećeg, pa onda zastavnikovo lice.“Doviđenja“-tiho uzvrati zastavnik preko buntova svojih novina. Konačno i do njega dođe Čaplja, a  on poruči malu votku.  Astoru je već dosadilo ležanje, pa ustade i protegne se svom dužinom i leđa mu se kao kamilja grba uzdigoše iznad stola. „Au..,koliki je, a koliko je star?“ Upita gospođa iza drugog stola. Morao sam ispričati Astorovu istoriju i sve njegove mane, pogotovo slabost prema pečenoj ribi. Zastavnik takođe reče da je ogroman i da je imao isto takvoga, ali njegov nije jeo ribu, nego obožavao kosti na kojima ima još malo mesa.

„Živeli“ reče i podiže čašu, a ja svoju flašicu i tako nazdravismo. Zamalo još jedan gost pozdravi zastavnika i još reče:“E kad Šiptar kaže da je Kosovo Srbija..mislim stvarno“!      Mi nismo čuli da je „Šiptar“ išta rekao sem već rečenoga i jako se začudismo. Gledali smo svoje četvoronošce. Odlučim da izvedem Astora u dvorište, da protegne noge i obavi ako šta treba; rekoh susedima da mi čuvaju mesto ako kelner odnese flašicu.

Nismo se dugo zadrzali, moj canis canis me skoro uvukao u salu i smotao se u puža pod stolom s glavom na stomaku. Zastavnik-„Šiptar“ se za to vreme premestio u drugi red kod neka dva krupnija gospodina, a novine ostavio na stolu. Potražim ga pogledom i kad se okrenuo pokazem rukom njegov sto, a on kimne glavom, pa pređem da prelistam štampu. Sad sam ga video an face i njegovu smeđu majicu na kojoj je pisalo Kosovo je Srbija. Takve majice pre su se viđale na ulicama, ali su bile crne sa belim slovima a njegova sa žutim, verovatno proizvod manje radionice na periferiji.

Gledao sam naslove i tražio sportske rubrike. Jedan je glasio:“Pop silovao vladiku“,na drugom je pisalo:“Ustaški dernek u centru Beograda“ a na trećem:“Poljaci proglasili Isusa Hrista za kralja.“ Listao sam novine i krajičkom oka pratio svog prijatelja pod stolom. Spavao je i s vremena na vreme samo licnuo stomak, jastuk za njegovu glavu. Moji sportski favoriti nisu se proslavili, mršavi rezultati; tu i tamo koji zgoditak i bezbroj grešaka u  napadu i odbrani, prisele mi zastavnikove novine, pa počeh da ih slažem u buntove. Nisam ni primetio visokog gospodina i trgoh se kad videh da gleda u novine. Mrštio se, nešto mumlao, pa me upita da li može pogledati. “Naravno“, rekoh.          Stegnutih usana prevrtao je listove, bore na čelu mu se stezale i opuštale, onda odstupi korak nazad pa baci novine i ode bez reči.  Za čas evo ga opet,  pa me upita da li  ja prodajem „ovo smeće“. “Ne, onaj tamo gospodin“ pokažem mu zastavnikov sto. Brzo ode tamo i glasno se prodera:“A ti Agime,opet truješ, opet te plaćaju, pa dokle više, jebem i  tebe i popove i Poljake. Ne mogu oni  bez ustaša ni da doručkuju a mi moramo i u kafani da pijemo kafu s njima“! Vikao je sve jače i mahao rukama sve dok zastavnik i oni sa njim ne skoče sa stolica, jedan ga uhvati za rame, drugi za ruku i nekako ga stisnu na stolicu. U Dunji  nasta tajac, nekoliko pasa zalaje, a odnekud se stvoriše dva konobara  i ovaj se nekako umiri i presta da viče.

Meni su i dalje u glavi odzvanjale galamdžijine reči, ali se i slagao mozaik. On, zastavnik, je Albanac, vojno lice, bavi se uličnom prodajom novina, često dolazi u Dobru dunju i ima puno prijatelja. Ok, sad mi je bilo jasno i ono o Kosovu, bar sam mislio da mi je jasno, a potpuno sam razumeo mršavog gospodina.

Takve su novine ovde, tako živimo.

Stigla mi je i sledeća tura dunje. Dve flašice i dosta, uvek toliko na ovom mestu, moja mera zadovoljstva i tako već godinu i po. Od stola gde se premestio Agim i onaj što je ga je opsovao, čula se prepirka i videlo se kako mašu rukama. Agim je samo podizao ruku i nekom pokazivao srednji prst, a najglasnije se čulo i ponavljajlo se:“Ako me pitate“! To je stalno ponavljao krupni čovek sede kose i kratkog širokog nosa.

„Ako me pitate za Kosovo…e  zastavniče, onda nek na majici piše po Rezoluciji 1244, a ovako ti prodaješ muda za bubrege. Kakvo Kosovo, kakvi bakrači“! Posle sam čuo kako Agimu viče rezolucija, a „Rezolucija“ mu uzvraćao dignutom šakom i srednjim prstom. Jedan čovek, sto imena, nasmejao sam se u sebi . I Astor se iskezi, podiže glavu i usne, voleo je kad se smejem..svejedno da li naglas ili u sebi. Uvek mu je bilo sve jasno. Kad bi me boleo zub, na primer, čudno me gledao saučestvujući u  mojoj muci.            Posluga Dunje je svaki čas opominjala društvo da se utiša, oni bi utihnuli, pa opet nastavili glasno da sam mogao skoro sve čuti. Razabirao sam da Agima jedni napadaju, a drugi brane, ali ni jednima ni drugima nije bio mrzak, videlo se kao na dlanu.

„Moram čuti sve“- rekoh sebi i pređem kod njih pod izgovorom da ne mogu vise čuvati novine, Agimovo mesto i da svima plaćam šta ko pije. Svako uze ono što je već pio, jedino Agim vinjak, a mršavi što je vikao  uze dunjevaču. Moj Astor je savršeno dresiran pas sa neverovatnim stepenom samokontrole, pa sam ga bez brige ostavio kod mog stola, ta dobričina ne laje i ne ujeda. Povremeno sam samo bacao pogled na njega. Ova treća flašica dunje baš mi je legla i pokušah da se uključim sa njima…ali..nisam bio njihovo društvo…Ipak, imao sam trunku njihovog poštovanja, jer platio sam turu. Bili su ljubazni, ne mogu reći..  Više nije bio najglasniji krupni, što je Agima prozvao Rezolucija već njegov drug po kilogramima i gabaritu..Taj se okomio na Miloševića iz 90ih i za vreme NATO bombardovanja 1999.“Taj je zavađao oči u glavi. Jel tako Agime“? „reče i pogleda ga u oči.“ Tvoja deca bi živela da nije zavadio“.

Agim još više spusti glavu i odmahne rukom oborenih očiju. Mene  je ovo  iznenadilo i šokiralo, pa nastavih da slušam. Pričali su o ratu u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, sva trojica, sem mršavog gospodina su bili u sva tri rata, svašta sam čuo.. Ne trepćući sam slušao, nekad se i smejao, ali boga mi i uzdisao i osećao mučninu u stomaku, vrtoglavicu i okretao glavu u stranu da ne vide moje bledo i izbezumljeno lice. Kad je došao konobar da odnese čaše,  ja opet naručim flašicu i opet turu za sve. Agim i mršavi odbiju piće, a ova dvojica prihvate i potapšu me  po ramenu.“Naš drug“, rekoše uglas. Opet smo digli čaše, nazdravili i pričalo se još otvorenije, tako da sam mogao razabrati da je zastavnikova familija  stradala na Kosovu 99-te, ali se ne zna jesu stradali od Srba ili Albanaca.“Sve zavisi gde su se zatekli“- tvrdio je mršavi gospodin. Čaplja je i dalje kružio salom, ali je prišluškivao šta se priča za našim stolom, svaki čas je odnosio pepeljaru i kad su samo dva pikavca bila u njoj. Nije ni čudo. Bili smo najbučniji i  u centru pažnje. Ko zna, možda su i drugi prisluškivali, jer ovde malo ko baš o ratovima priča glasno i kaže šta misli. Ja ga u jednom trenutku uhvatim za rukav i upitam što menjaju slike na zidovima, ali sam napravio lapsus.“Pa ne menjamo ništa, stavljamo još“- reče i uperi prst prema mom stolu.                                                                                      Imao sam šta i da vidim. Astoru je prišla čupava pudla, a on pokušavao da je uzjaše i ispustio svoj crveni penis povrh njene glave i skakutao na kratkom povocu.“On kao Popaj oko Olive“-smejala se gospođa sa Lagotto Romagnolo u krilu.“Da, isti pokreti kao Popaj“, potvrdim i uhvatim pudlicu za njen ovratnik. Nisam znao šta s njom da radim i gledao sam okolo da li je neko traži. Vlasnik se nije pojavio i pozovem Čaplju da uzme problem u svoje ruke. Kad je odveo pudlicu u dvorište, opet se vrati do mene, spusti ruku na moje rame i tiho me upita:“A na čijoj je strani ratovao Agim“? Bio sam zatečen pitanjem, pošto sam čuo tek fragmente zastavnikove vojničke karijere, ali sa sigurnošću sam rekao konobaru da je ratovao na srpskoj strani. Nije se mnogo iznenadio ali reče da je u Bolero nekada dolazilo puno Šiptara i civila i uniformisanih.“Sada tu i tamo, skoro nijedan“, reče i ode opet prema stolu mog društva.

Više se nisam vraćao za njihov sto, iako su me zvali i smejali se pokazujući mi srednji prst i Astora. „Ha,ha.. jel  je na gazdu?“- dobacivali su mi svaki čas. Uzvraćao sam podignutim palcem i smejao se, ali nije me ponela atmosfera koja se sad promenila uz muziku Bijelog dugmeta, Prljavog kazališta i Riblje čorbe, sasvim nešto novo u Dunji .  Gosti  su dizali čaše, neki pevali, ali neki i otišli baš zbog ove promene, uglavnom heavy metalci ili ljubitelji  jazz-rocka.  Jedan gost se pobunio, kad su hteli da na zid okače sliku Zdravka Čolića:“Kakve on veze ima sa rokom..ta ajte molim vas“ rekao je. I psi su živnuli i pitao sam se, da li je stvarno moguće da osete razliku strane i domaće muzike? Brzo sam shvatio da su samo reagovali na dobro raspoloženje svojih vlasnika i to svi, sem mog Astora. Bio je nezainteresovan, podizao i spuštao njušku na stomak.“Isti gazda“-prošlo mi je kroz glavu. Bio sam odvojen i od muzike i od ljudi i od pasa, ceo dogg friendly  se vrteo oko mene, Dobra dunja se ljuljala. Ljuljalo se i dvorište u koje sam gledao kroz prozor. Morao sam izaći na vazduh. Izašao sam bez Astora, opet je spavao i nisam ga hteo buditi. Nisam se dugo zadržao, ali kad sam se vratio, Astor je bio na nogama i cvilio mašući repom i lickao Dunjine prste i ruku do lakta. Odmah joj rekoh:“Dunja u dunji“. Seo sam , a ona meni reče:“ Dunja u dunji, a dunjevača u tebi“! Astor se radovao, kao i nas dvoje.

Pri odlasku mahnuh rukom društvu i oni meni, a naklonih se gospodi sa Lagoto Romagnolo psićem.

Krenuli smo Bulevarom vojvode Mišića prema železničkoj stanici. Tu je Astor uvek išao bez povoca, slobodan i veseo. Par puta nas je samo optrčao, a inače držao korak sa nama. „Kako da si se zadržao tako dugo“? upitala me je Dunja. „A, novine, društvo, rakija“ odgovorio sam. „Videla sam tamo novine, čije su“?“ Jedan Albanac prodaje, duga priča“.“Pa ti malo skrati ako je duga,“odgovorila je.                                                                    Kod kuće sam joj ispričao neskraćenu verziju. Pažljivo je slušala svaku moju reč. Lukavi Astor je kimao glavom i podržavao moju interpretaciju. Dunja je jednom i zaplakala i prvi put sam ju čuo da psuje Boga. Onda sam je poljubio.

autor, Dušan Kolundžić