„Znaš, od kad sam se oženio,“ kaže mi veliki crni pas „život je nekako pun i okrugao, kao onaj kolačić što kupujemo kod Zoće“…
Zoća je veliki afrički sivi papagaj strašno glavat, koji u svom rečniku ima 300 reči. Drži pet šop u komšiluku u kome ima svakavih čuda, čak i sušenih zečijih ušiju za grickanje. Nije ni skup.
Pogledam ga: sija, svetluca i smeje se. Izgleda kao da je krenuo na svečani prijem, a ne u običnu šetnju. Crni plišani smoking, bele rukavice. Rep abonos.
„Izgledaš jako lepo“, kažem mu ja skrenuvši pogled na gore, u visoko plavo nebo bez i jednog oblačka.
Miriše bilje i kiša u daljini. Proleće je na vratima.
Robota dodaje:“ Da, izgleda da je ljubav ključ svega. Možda Vi ljudi ipak preživite.“ Tapne me po ramenu više puta utešno, malom titanij šakom.Titanijev materijal je odlične korozijske otpornosti. Visoko je postojan u različitim agresivnim medijima, kao što su hloridne otopine, morska voda i kiseline, zahvaljujući vrlo stabilnoj i postojanoj, čvrsto prionjivoj oksidnoj prevlaci koja se stvara na površini metala u oksidirajućoj okolini. Ovaj oksidni sloj nosilac je otpornosti na koroziju. Ako dođe do oštećenja zaštitnog sloja, on se iznova obnavlja.
Robota uskoro leti na Mars. Sva treperi od putne groznice. Zatim zazuji, zastane, pa dodade:“Mada, sumnjam“.
Veliki crni je zalajao glasno:“Znaš…Bicu tata.Tako mi kažu..Šta je to, Sanja…Ona tako čudno miriše…Na mleko…Hmhm. Da… Na mleko!?“
„Čudo života“, rekla sam, zadovoljno udahnuvši duboko sveži vazduh koji je u talasima stizao sa reke.
Vidim u blatu, na maloj strmini, vec je nikla cela četa ljubičica.
AleksandraNM 
Оставите одговор