AleksandraNM

Sedimo u potpuno neverovatnom perivoju, veliki crni i ja. Ptice poje himnu letu, što viri iza tmastih oblaka iz kojih kapi kiše samo što nisu kanule, krupne i tople. Boje su raskošne, jedna leja sa obe strane ružičastog mramora, staze novog Oza, apsolutno, vijuga kao neki dugački opojni gmaz o kome bi se mogla i pesma ispevati; neka magijska zaštitarska, jer bi taj piton od bilja, mogao da te udavi u zanosnom mirisu u deliću sekunde. Cvetovi su brižljivo birani, a vlati trave tako zeleni i sočni, tako sjajni, bogati i živi, kao da svet nikada nije stao. Ni u žalosti, ni u bolesti, ni u smrti.. Jer smrti nema.

Crni jede jedno sjajno svetlucavo jaje, žuto kao dukat, veselo i puno života. Jede ga sa zadovoljstvom. Licka ga i merači, slušajući umilni ptica poj. Moram oprezno da mu ga oljuštim, da ne bi izgubio ni najmanji komadić slasnog belanceta .

Kada je pojeo jaje, pogleda me i reče:

-Znaš,.ja cu da se oženim sa njom, čim mi pokaže bebe…

Sad je malo nervozan i maše repinom kao bičem. Čini mi se i da reži…Nestrpljiv je i nepoverljiv. Tako je među psima i ljudima…

-Koliko je dana prošlo? Pita me nezadovoljno.

-Devet, odgovaram, brojeći na prste.

-A koliko imam dece, šta si rekla?

-Devet. Pet dečaka i…

-Četiri male devojčiceeee, dodaje on lajući.

Smeje se sad sa olakšanjem, dok mu se veliki brci kovrdžaju od zadovoljstva.

Malo ćuti, ližuci svoju ogromnu šapu. Pogleda me ispod oka…

-A šta ćeš ti bez mene?

-Ne znam, kažem tiho, mirišući veliku šišarku koja mi je ovog trenutka pala u krilo.

Miriše na večno leto.

priču možete i odslušati na gornjem linku 🙂