Miloš Jelić III1

U ovo današnje vreme, kada se svi boje korone, mnogi su zaboravili na prave vrednosti. Najveća je ljubav, svakako.

Moj drug Lale je našao devojku. Žao mi je što se promenio, postao je papuča.

Nekako treba zamnemariti pandemiju. Veliki broj ljudi je umro, malo ih se rodilo. Izumiremo kao nacija, jer nema ljubavi. Plasiraju nam i nude neke stvari koje nisu normalne. Gej brakovi!?

Realiti nas truje. Sve dno društva se skupi na neko imanje i nastane haos.

U javnom prevozu, na primer, ljudi neće da pomognu trudnicama. Ej, trudnicama!!! Neće da ustanu da bi one sele, neće da im pomognu sa kolicima. Fuj!

Ljudi trče za novcem i gaze preko časti, obraza, ponosa, a ljubavi i poštovanja nigde.

Toliko.

Damjana Krnjaja II5

Mnoge ljude korona je udaljila, odvojila ih od voljenih, uzela im drage osobe, ali neke je i spojila.

Moj deda je dobar deo godine provodio u vikendici, dok je baka bila sa nama u kući.

Bili bi razdvojeni po osam meseci, vreme su provodili zajedno samo preko zime, kada bi deda došao kući. Kada je korona počela, poslali smo i babu kod njega, da je zaštitimo. Bili su zajedno dobrih sedam meseci. Svako jutro su pili zajedno kafu i sve radili zajedno. Kući su se vratili tek u novembru prošle godine, kada su se stvari malo smirile. Pošto smo svi bili zajedno, ponekad su se i svađali. Mislim da je to normalno posle 45 godina braka. Bile su to sitne svađe, na primer, oko tv programa i slično. I pored toga, videla se i osetila nova energija stare dobre ljubavi.

Korona nije prestala, a vreme je letelo i to prebrzo.

Vratila bih se dva meseca unazad, kada sam zaista osetila tu veliku njihovu ljubav.

Počele su velike vrućine i mom dedi je bilo loše, jer je plućni bolesnik. Ne mogu da opišem bakinu brigu za njega….

Na red je došao i čuveni 20. jul. Već nam je bila hitna pomoć, jer deda nije mogao da diše. Dali su mu neki lek i njemu je bilo bolje, ali, taj dan nije pričao, nije jeo, samo je pio vode. Uveče, oko jedanaest, dedino stanje se pogoršalo, a baka je zvala mene i mamu da siđemo u dnevnu sobu…Mama je pozvala ujaka koji je zvao hitnu pomoć. Hitna je stigla tek posle sat vremena. Ceo prizor, mama i ujna nervozno hodaju po kući, baka izbezumljena pored dede koji jedva dolazi do daha…Te noći deda je odvezen u bolnicu.

Nismo spavale celu noć. Baka je samo plakala, nije mogla da se smiri i rekla, to ću pamtiti zauvek, da se deda više nikada neće vratiti…

Ujutru je deda bio stabilan, mama se vratila sa ujakom iz bolnice. Popodne je baka odnela dedi stvari u bolnicu, ali nije smela da uđe unutra. Predala je paket sestri na ulazu i pozdravila ga. Plakala je stalno.

Sledećeg jutra je pozvala bolnicu, kada joj je saopšteno da je prethodne noći preminuo.

Ne želim nikome da oseti tu bol zbog gubitka voljenog.

Prošlo je dva meseca od dedine smrti, a ona i dalje ujutru kuva kafu za dvoje. Priča sa njim kao da je tu, sa nama.

Kako ih je pred kraj života spojila, korona ih je i surovo razdvojila. Ali, nije sprečila da njihova ljubav i dalje živi.

Bar da su baku pustili da vidi dedu poslednji put.

Stefan Blagojević III1

Ta nevidljiva sila, taj virus, što kosi ljudske živote i mnoge zavija u crno. Baš taj virus ušao je i u kliniku gde sam radio kao mladi tehničar. Bilo je naporno. Svaki dan se neko ugasi, kao kad gasite svetlo…

Bio sam u crvenoj zoni i priključivao sve te nesrećne ljude na respirator.

Jednog takvog napornog i sivog dana, pozvan sam kod načelnika.

Tamo, pred vratima stajala je ona: lepa i elegalantno obučena. Kucao sam na vrata i gledao u nju. Nisam ni čuo kad sam pozvan unutra. Ušli smo zajedno. Načelnik nas je upoznao. Bila je moja nova koleginica kojoj sam trebao da pokažem kako se radi u crvenoj zoni. Zvala se Ana. Ja sam kratko, Aca. Čak su nam se i imena slagala!

Pokazivao sam joj sve u odeljenju, a onda je, na kraju smene pozvao u kantinu, na čaj ili kafu. Prihvatila je. Prihvatila je, a ja sam bio presrećan.

Počeli smo da radimo zajedno. Često smo, koliko je policijski čas dopuštao, išli u šetnju zajedno. Jednom prilikom mi je rekla da joj se dopadam. To sma želeo da čujem! Kada smo jedno drugom priznali ljubav, posao nije bio tako strašno težak. Provodili smo sve vreme zajedno. I na poslu i van njega.

To je trajalo neka tri meseca. Jedan dan nije došla na posao, javila se da je bolesna. Čim se završila smena, pod punom zaštitom, otišao sam kod nje. Odvezao sam je u našu klinku , uradio test. Bila je pozitivna.

Klinička slika se jako brzo pogoršavala pa smo je smestili u bolnicu. Nisam odlazio od nje. Na kraju je i ona morala na aparat. Nisam je napuštao ni minut. Kolega me je oterao da se malo odmorim pošto sam bio na ivici… Spavao sam neka četiri sata, ustao i otišao do nje, nadajući se čudu. Stanje je bilo nepromenjeno. Virus je besneo po njenom telu sve jače i jače. Izjedao pluća, napadao telo. Ništa se nije moglo učiniti.

Ja nevernik, počeo sam da se molim bogu i divnom nekom čudu života da je spase.

Oterali su me kući posle spojenih smena. Razmišljao sam o našoj slatkoj ljubavi i planovima za budućnost.

Sledeći dan sam bio slobodan, ali su me ipak pozvali da dođem, sa nekim izgovorom, ne sećam se više kojim. Stigao sam, presvukao se i otišao pravo do njenog kreveta. Bio je prazan. Prišao mi je kolega. Zagrlio me. Jako sam plakao. „Ostao ti je telefon od nje“, rekao je kolega. U njemu je bila poslednja poruka za mene, koju nije imala snage da pošalje: „Budi jak. Volim te. ne mogu više“.

Izgubio sam Anu.

I drugi su izgubili svoje voljene…a ovo zlo još živi u vazduhu.