Hej lepote snegovite

AleksandraNM

Da li sam Ti ikad pričala o mom detinjstvu?

Nisam?

Pa da, uvek je bolno. Te divne uspomene… Nekako ih čuvam za sebe. I tu vedrinu koju sam imala.

Bakina kuća je bila blizu centra, preko puta osnovne škole u Vrdničkoj ulici koja još nije imala asfalt. Leti je tuda prolazio dečko sa kravama u predvečerje, kojih sam se ja plašila i virila iza velikih drvenih vrata sa ogromnom mesingalnom bravom koju sam morala da pritisnem sa obe ruke. Dugačka kuća, na lakat, ušorena, sa maleckim, iznenađujuće malim ajnfortom, nije bio da mogu karuce sa konjima da uđu, to svakako ne. Prozori visoki starinski, visoki i plafoni, sobe namolovane, veliki bračni kreveti, ogromni, a na ormanima se žute tegle sa kompotom od dunja. Ceo nameštaj je bio secesija zlatna sa jednim ogromnim trokrilnim ogledalom koga sam se ja celo detinjstvo noću užasno plašila, uvek sklona strašnim i tajanstvenim pričama.

Mama…

View original post 467 more words