Toliko je mnogo i dugo neutešno plakala, da se tokom godina od silnih suza raskrupnjala i postala drvo. Žalosna vrba na jednom rukavcu Dunava, punom ptica.

Bar će dugo živeti.

Robota, moja AI, prosiktala je:“ Kako patetična priča! Šta misliš, da si zen majstor?“

Veliki crni je mahao repom, motajući mi se oko nogu.

Sumnjam da je tako brisao svoj veliki masni nos o moju suknju. To bi objasnilo fleke po njenim rubovima koje nikako nisam uspevala da skinem.

„Ne slušaj je ništa. Priča je divna, a ja ću konačno imati gde da se izvalim u hladovinu kad šetamo pored reke. Sve što napišeš je najlepše na svetu. Takva je i ova priča. Najlepša.“