Na samom kraju Vojnog puta, na ćošku Pukovničke, a na ivici autoputa, kojim bi ste, ako vozite pravo, mogli stići u Zagreb i dalje, ka Evropi, stoji kućica. Ispred su dve voćke ušuškane u šimšir. Dve višnje, nabrekle od poluzrelih plodova, tamnog sjajnog lišća. Nekoliko grmova ruža. Jedan bledo ružičasti, svojom silinom i lepotom u bokoru, ostavlja bez daha. Kućici ne smeta buka kolona automobila, jer je na nasipu, sigurno desetak metara visokom i odsečenom kao nožem na put. Pad odgore sigurno bi bio smrtonosan. Ispod, tik pored kolovoza,  je ogromna benziska pumpa. Maleno dvorište je takođe ograđeno visokim zelenišem, a u njega ulazite kroz ogradicu od kovanog gvožđa, sličnu onoj iz Snežne kraljice, kada je Gerdu zarobila čarobnica u večnom letu, da nikada ne ode u ledeno carstvo ogledala, po svog Kaja. Carstvo mira i tišine. Parče raja iznad uzavrele gomile. Benzin u vazduhu treperi tek kada se dobrano odmaknete od nje. Tek tada, verujte mi na reč. U kućici, u Pukovničkoj broj 1, žive muž, žena i malecka devojčica . On je bradonja koji radi dva posla, jedan neki činovnički, drugi, na maloj vespi, svako posle podne raznoseći namirnice  u velikom gradu. Radi i vikendom, ali tada poslepodne bude slobodan, pa se iz dvorišta čuje smeh devojčice koja uživa sa obožavanim ocem u igri i bliskosti. Mama je beloputa i nasmejana vitka brineta, radi kao nastavnica u osnovnoj školi i srećom ima dovoljno vremena i za ćerku i za muža. Ljubav cveta, oseća se to….

… Ipak, ako pukne puška …Bio bi dovoljan jedan metak, da sve ode do đavola.