„Knjige su bili čovekovi najbolji prijatelji, znaš“… šuškao je jedan naslov drugom, uplakanom sasvim, do te mere da je cela polica bila strašno zabrinuta. Vlaga je, treba znati, jednako veliki neprijatelj hartiji kao i vatra.

Par knjiga mladih pisaca, sasvim nemarno nabacanih na gomilu  ispod police na kojoj su ležale književni savremenici, promeškoljilo se uznemireno.

Čulo se mrmljanje i šuškanje slično hodanju ljudskih bića kroz zamišljenu šumu prepunu opalog zlatnog decembarskog lišća.

„Šta se desilo“? upitala je konačno jedna sasvim mala prosta zbirka kratkih priča, ove  značajne, na polici.

„Šta se desilo“, ponovila je sad malo hrabrija, šašoljena i podgurkivana, ohrabrena zbirčica svojim mladim drugarima, koji su lupali svojim koricama uznemireno.“Zašto plače naš čuveni antologičar“

Jedna velika moćna PRAVA antologija ju je prezrivo pogledala sa najgornje police, toliko se nakrivivši, da je pretila da padne i sasvim umljecka malog radoznalca svom svojom težinom istoriskog značaja, a boga mi i debljine;

„Umro joj je pisac“rekla je antologija suvo, bez imalo žaljenja.

„Bio je kao mlad pobunjenik. Sad Država stoji iz njega…“ Dodala je jedna revizionistička Istorija nacionalne književnosti.

…Dugo, plodno i kvalitetno stvara na našoj književnoj sceni, zbog čega je stekao status kultnog pisca, a, može se reći, i klasika. B. je od prvog svog romana pobrao komplimente najuglednijih kritičara i stekao nepodeljenu podršku, s vremenom, sve brojnijeg čitateljstva.

Malo je pisaca, ne samo u domaćim i regionalnim, nego i u evropskim okvirima koji imaju tako bogat i raznovrstan opus, prepoznatljivog i samosvojnog kreativnog rukopisa“.

…Čitao je pažljivo i vrlo glasno, jedan mali knjižurak pisca sa socijalnih mreža, potpuno beskrvan i bled, jedva bi se mogao nazvati piscem, ali je imao foloverse i oni su ga pobožno skidali sa interneta, svakodnevno. Imao je i qr code i bilo mu je sasvim svejedno gde se nalazi.  Bukvalno.

   „Ja bih voleo da jednom pročitam nešto ovako o sebi“, na kraju je promrmljao sebi u bradu.

Na žalost, uplakana zbirka preminule kniževne veličine ga je čula i još glasnije počela da plače, bivši svesna, da je kao poslednji tekst B. završila jednu plodnu lozu.

Nekoliko udžbenika marksizma su je zavidljivo gledali. Jedan je bezubo šištao: „Ludo, sad će te vratiti u knjižare. Nikada više nećeš morati da budeš ovde u ovom bednom skladištu u koje svraća samo onaj mali trgovac koji nas povremeno prodaje preko interneta“.

Nekoliko teoloških rasprava je dodalo u glas:“ Mrtvi se uvek najbolje prodaju! Posebno pred praznike“

Zbirka se konačno ućutala, šmrcajući retko i jecavim  glasom upitala religiozne književne oce:“Stvarno tako mislite… Odneće me iz skladišta zauvek?“

Glas joj je odjednom bio dubok i pun nade…

Celo skladište se sa nadom utišalo i kilometri knjiga su samo željno zašuštali, od svitaka do onih najmodernijih plastificiranih korica…

Lokalni računar, koga je koristio knjižar koji je jednom nedeljno svraćao ovde na periferiju, da pokupi po neku retko kada onlajn naručenu knjigu, je žmirnuo samo jednom kratko:“To vreme se nikada neće vratiti. Zauvek je prošlo. Tešite se, sve ste u claudu i živećete večno“.

Knjige su pobožno zaćutale pred večnošću.

Noć je pala. Svetlo se nije palilo. Vazduh je bio suv i topao. Napolju su, u šumarku oko skladišta, počele da padaju prve pahulje snega. Nebo je bilo puno zvezda. Oko skladišta, nije bilo ni ljudskih tragova.

Možda ih bude sutra.

.