Veliki Crni i ja smo bili pre par dana na ostrvu. Ono je, u rečnom koritu brzog i moćnog Dunava, obgrlilo glavni grad, kao kakav čupavi div iz severnjačkih priča. Čuva ga vekovima od pridošlica loših namera, a u vrelo i dugo leto donosi neophodnu svežinu i utehu pred jarom. Bilo je puno zelenila i raskoši.
Bio je takav jedan užareni letnji dan, neposredno posle ljute oluje, koja je čupala iz zemlje korenove velikih drveta.
Kratak potez peščane obale se brzo gubio u travama i lišću velike ostrvske šume.
Posle kraćeg kupanja, krenuli smo u ranu jutarnju šetnju u šumu, ne obazirući se na sveže ispisane natpise na tablama obešenim tamo ovamo, koje su upozoravale na moguć susret sa divljim svinjama.
Šuma je bila… Treperava i uznjihana, puna zvukova ptica i vlažnog senovitog hlada, posle već pomenutih velikih kiša.
Posle prve sočne medne livade, prepune nezrelog suncokreta i pčela koje su tek krenule na posao, skrenuli smo levo, ne bi li obišli jednu veliku baruštinu na sred šumske staze.
Crni je razdragano pevušio neki pseći ratnički pripev, mlatarajući svojim moćnim repom kao bičem. Stalno mi je nestajao iz vidokruga.
Odjednom, šuma se utišala, a Crnom se naježila grbina, što je uvek bio znak da će biti nekog belaja.
Zastala sam, shvativši da ne znam gde smo ( Crni je uvek bio dobro orijentisan) i pogledala psa upitno.
On je podigao svoju šapetinu i stavio je na svoju njušku, što je u svakom svetu, pa i psećem, značilo „šššš.“ Trebalo je ćutati.
Tiho je promumlao: „Sanja, čuješ li?“
Utišala sam se, a onda, u momentu, preznojila. Čulo se baš duboko groktanje i režanje, sitna cika i piska, te lomljenje granja.
Promrljala sam prestrašeno: „Majko mila, divlje svinje! Crni, ne mrdaj!“ Dodala sam tiho, ali odsečno.
Crni je prevrnuo očima, velikom jezičinom oblizao usne i legao u travu.
Odjednom više nisam imala psa, nego moćnog crnog pantera
Moram priznati …Laknulo mi je.
Odjednom, iz najvećeg žbuna iz koga se prethodno i čuo najveći krš i lom, izlete bar šest – sedam divljih, preslatkih prugastih prasaca. Toliko su bili veseli i živahni, toliko bez straha, lepi i uredni, da ih je milina bilo videti.
I pored delimičnog olakšanja jer su u pitanju bili klinci, osećala sam ozbiljnu nelagodu pri pomisli na vrlo moguću prisutnu majku, koja sigurno nije bila slatka.
Progutala sam knedlu.
Osim najvećeg prasca koji je strpljivo stajao pored moje noge, dok sam se ja uznemireno vrtela tražeći drvo na koje bih mogla da se popnem i tako se spasem od krmače, ostali prasci su se pentrali po sada nasmejanom Crnom.
Kevtao je kao štene, jer su ga mališani golicali.
Veliki mali prasac me je oprezno lupnuo svojom njuškom po ruci.
Pogledala sam ga, a on se nakašljao i rekao nešto u stilu, da će nas njihov otac, rado primiti u svom brlo…( brzo se ispravio, mali pametnjaković) u svom kabinetu.
Kraj rečenice već nisam razumela, jer se pretvorio u uzbuđeno praseće skvičanje.
Ne mogu da kažem da se nisam osećala kao da sam jela bunika; prasci pričaju!?
U glavi sam premotavala da se nisam prejela štrudle sa makom, pa haluciniram.
Crni je brže bolje skočio na sve četiri i dreknuo: „Ajmo kod vrhunskog prasca“, što je i mene prizemljlo.
Zašto bi domaći pas umeo, a divlja svinja ne – da priča?
Laknulo mi je.
Nakašljala sam se i rekla prascu da možemo da odemo kod uvaženog oca.
Prasac je klimnuo skviknuvši jednom, nešto u stilu: „Za mnom“.
Svi su ućutali, čak i mali prasci.
Ušli smo u prilično neprohodan deo šume, gde se staza otvarala tek kad stigneš na sledeću okuku.
Malo sam se bojala, pa sam se pribila uz Crnog.
On me je blagonaklono liznuo.
Vepar je bio u brlogu i bio je veličanstven.
Crni se uplašio, jednako kao ja.
Prvi put sam ga videla u takvom stanju.
Bio je spreman za potčinjavanje, što je u svetu velikih mužjaka uobičajeno kad vidiš alfu.
Dobra procena protivnika .
Vepar je bio masivna i teška životinja od jedno, moja procena, 150 kilograma.
Kratkog vrata, snažne muskulature, dok mu je velika klinasta glava završavala izduženom njuškom koničnog oblika, što završava rilom. Oči su mu bile male i pre ličile na zakrvavljene proreze, a uši velike i uspravne, prekrivene gustom čekinjom. Čekinjama mi je bilo prekriveno i celo moćno telo.
Ono što me je zaprepastilo, preko rila je imao masku, koju smo mi nosili u vreme epidemije.
Protrljala sam oči, ne bih li odagnala celu sliku, ali je ona i dalje bila preda mnom…
Vepar je nosio istu masku koju smo koristili i mi u našoj kući: Nano samočisteću srebrnu masku Novaka Đokovića.
Bio je to vepar koji zna šta je kvalitet, znam da sam tada pomislila.
Ta maska je bila praktično neuništiva.
Njegova je bila samo prilično umazana.
Umazane su bile i novine koje je čitao, na šta smo zinuli i Crni i ja.
Crni me je nagazio svojom šapom, a koliko se sećam i ritnuo me je besno.
Koliko se samo ljutio što ga ni Robota ni ja nismo naučili da čita !
On je bio silan pas, a sad neki klipan od divlje svinje čita! Dnevnu štampu!
Crni je od muke zaskvičao.
Tek tada nas je Vepar pogledao:“ A stigli ste“, progroktao je dubokim škripavim glasom.
Ječao je kao Baš Čelik u buretu.
Mislim, kako sam zamišljala junaka omiljene bajke.
Ćutala sam.
Ponekad, pred veličinom ( a ova je bila znatna), treba umeti pognuti glavu.
Vepar me je, učinilo mi se, blagonaklono pogledao i nastavio, dok su se svi mali prasci povukli u dubinu šipražja:
„Čim sam Vas video“, tu je groknuo zadovoljno,“odlučio sam da Vas pozovem, trebaju mi neke informacije“…
Zaustavio se važno, posegnuvši papkom ka jednoj vangletini na crvene tufne, olupanoj, ali očevidno upotrebljivoj, odakle je izvukao nekoliko miševa i bacio ih Crnom. Dva je kao kokice strpao u svoja usta i počeo da žvaće.
Crnom, koji se hranio picom, sladoledom, lazanjama i pitama sa sirom i španaćem, videla sam, samo što nije pozlilo.
Odgurnuo je miševe, a oni su siroti šmugnuli kud koji.
Ipak, pametni moj, shvatio je, da je to prilično uvredljiv gest za domaćina, pa je jednog smotanog mišića stavio brže bolje u usta koja je držao poluotvorena, da ga ne bi povredio.
Povukao se par koraka unazad, meni iza leđa.
Kapirala sam da će pokušati da ga ispljune iz usta.
Opet sam progutala knedlu, pomislivši čime bih mogla da budem počašćena.
Vepar me je promućurno odmerio i iz iste posude dobacio mi jednu sasvim lepu jabuku petrovaču.
Pošto sam je obrisala o majicu, zagrizla sam je.
Par sekundi smo ćutali i jeli.
Gruskali.
Vepar miševe, ja jabuku.
A Crni!?
On je bio na tihoj vatri, jedva dišući sa mišem u ustima.
Bilo je vreme da progovorim. Odlučila sam da ne okolišim, pa sam posle jednog kratkog, ali punog poštovanja izražavanja zahvalnosti na tako ljubaznom prijemu od uvaženog gospodina oca ove tako krasne dečurlije, upitala, čemu imamo da zahvalimo na pozivu.
Vepar je uzeo novine koje su mu bile pored papka, vratio masku na rilo i počeo da čita jedan tekst o svinjskoj kugi među domaćim svinjama više puta pominjući nekog uvaženog M.R. koji je po tom pitanju, po svemu sudeći, vodio glavnu reč.
Poenta tog teksta, ako sam dobro razmela groktavog domaćina, bila je da M.R. insistira na tome, da se divlje svinje izuzmu iz bilo kakvog programa zdravstvene zaštite od te bolesti.
Bila sam u čudu, šta naš domaćin očekuje od mene.
Radim kao nastavnik u školi, nisam prirodnjak, ne bavim se ekologijom, nisam političar ni veterinar….Počela sam da komentarišem…
Iskreno, nisam znala kako da se izvučem, pa sam počela da pričam o tome kako je nas Srbe dočekala slična bolest kao i naše svinje, samo se naša zove bela kuga.
Nastavila sam u tom stilu da i naša kuga kosi, kao i svinjska što kosi svinje, da nas je sve manje, a svinje bar imaju velik porod, pa smo na istom. One umiru, mi se ne rađamo…
Vepar me je pogledao popreko i digao papak uvis, da me ućutka.
„Gospođo, ja sam se rodio u zoološkom vrtu, gde su me i naučili da čitam, doduše krišom, nisam išao ni u kakvu školu. Dakle, znam o Vama ljudima baš dosta.“
Zaustavio se teško dišući od uzbuđenja, dižući glas do skvičanja: „Nisam jednom od kad sam pobegao iz vrta, ovde na ostrvo, plivao do prestonice da vidim šta ima novo među ljudima. Pratim štampu, doduše sa zakašnjenjem i često oštećenu, posebno zimi, od vlage i blata, leti je lako, uvek je neko ostavi na plaži…Ali nikad do sad nije bilo tako loše za nas svinje u ovom svetu. Kako M.R misli da nas pusti niz vodu!?
Kako !? U mnogim delovima svog areala mi teško patimo od uništavanja svog prirodnog staništa. Takođe nam preti masovni izlov radi konzumacije ili sporta, te zbog sve većeg približavanja ljudskim naseljima. I konačno, izloženi smo različitim zaraznim bolestima, što rezultira visokim brojem smrtnosti.“
Vepar je od muke na jednu kljovu nabio jednu jabuku, pa je ličio više na tužnog pajaca, nego na ogromnu zver od skoro, sad mi je bilo jasnije, sigurno 200 kilograma…
Crni je hrabro izbacio miša iz usta i dreknuo: „Šta Ti treba moćni gospodaru?“
Vepar je zadovoljno začkiljio;“ Da mi nacrtate mapu do nadležnog ministarstva, pa da napravimo čeku za tog gadnog lopova i prevaranta što hoće nas divlje svinje da izuzme i izgazimo ga papcima!“
A onda je strašno riknuo:“Šta kaže, napraviće nezavisno posmatračko telo da rasprave šta treba raditi!? Ološ jedan gadni, prevarantski!“ U uzbuđenju je zinuo i pojeo novine.
Bacili smo se na posao.
Leave a Reply